Top

23. July 2017.

Balkanskim Ulicama – drugi deo

Dobrodošli u drugi deo priče o mom putovanju po Balkanu.

Ukoliko se ne sećate dobro, prvi deo je završen pričom o Trebinju, posle čega nam je predstojao put za Mostar i ostale destinacije… A evo i ostatka priče.

Još skoro dva sata vožnje delilo nas je od Mostara – grada koji danas broji oko 100.000 stanovnika, od kojih su polovina muslimanskog a polovina hrvatskog porekla (informacije koje sam dobila od domaćina smeštaja u kome smo odseli). Smešten na reci Neretvi, u samom srcu Hercegovine, Mostar je grad koji doslovno ostavlja bez daha. Njegov simbol je Stari most, izgrađen u 16.veku, a koji je bio srušen tokom rata u Bosni devedesetih godina, posle čega je opet podignut. Osim mosta, grad obiluje džamijama (Koski Mehmed-Pašina džamija, Karađozbegova džamija, Džamija Nesuh-age Vučjakovića, itd.), a tu su i neke tipično bosanske kuće poput Biščevića kuće i još nekoliko sličnih. Centralni deo starog grada je bukvalno Turska u malom. Ulice su uske, asfaltirane krupnim kamenjem i vode ka Starom mostu. Okolo se nalazi bazar u kome se prodaju turski slatkiši, kafa, džezve i šoljice, torbe, marame, nakit. Zanimljivo je to koliko je na Balkanu malo kilometara potrebno preći da bi se stiglo u mesto koje priča potpuno drugačiju priču od onog prethodnog.

Nismo bili raspoloženi za večeru jer nas je kasni trebinjski ručak i dalje držao, ali smo odlučili da uzmemo bar poneki slatkiš. U restoranu koji nosi naziv „Šadrvan“, kao veliki ljubitelj slatkiša ovog podneblja, pojela sam tufahiju koja je bila preukusna. Ostatak večeri poslužio je da se premoreni vratimo u divan smeštaj koji smo bukirali preko booking.com.

Ujutru smo Frančesko i ja morali da se rastanemo. On se, naime, trebao ranije vratiti u Italiju zbog nekakvih obaveza koje su mu iskrsle, dok je moja ideja bila da nastavim put ka Sarajevu, Goraždu i Čajniču, a kasnije ka Podgorici da bih se potom vratila u Milano. Između njegovog odlaska i autobusa za Sarajevo ostala su mi oko dva sata da još prošetam Mostarom. To je, obzirom da je bilo vrlo rano, značilo imati grad samo za sebe. Uspela sam da napravim dobar krug pešaka oko Starog mosta i da ga islikam iz svih perspektiva. Generalno, ostala sam oduševljena Mostarom. Možda najviše zbog tog jutra koje sam u njemu provela sama. Svakako, grad ima neku posebnu „svoju“ atmosferu, u kojoj sam uspela da se pronađem.

 

Posle 3 i po sata vožnje autobusom, pored Neretve, a kroz Jablanicu i Konjic, stigla sam u Sarajevo. Ideja je bila da se u njemu nađem sa Anom, mojim saputnikom kroz život, a da te večeri spavamo u kući prijatelja koje je ona poznavala od ranije, a o kojima sam čula najlepše priče u koje sam se ubrzo posle uverila.

Prvi utisci pri ulasku u Sarajevo bili su više nego čudni. Prvo, autobuska stanica se nalazila u novom delu grada, ni otprilike blizu Baščaršije, te je Sarajevo u tom delu izgledalo baš kao i svaki drugi grad. Zatim, da bih dočekala Anu sela sam u obližnji kafić i naručila bosansku kafu, a tamo je usledio hladan tuš: „Ne služimo bosansku kafu, ako želiš možeš dobiti espreso“. Kratko sam objasnila konobaru da dolazim iz zemlje gde je espreso izmišljen i da za njim nemam naročitu potrebu,  te smo se našli „na pola puta“ tako što sam uzela Nes. Ubrzo potom, prepoznala sam Anu koja je izlazila iz autobusa i njene stare a moje nove prijatelje Senada i Harisa koji su je srdačno dočekali. Ostatak dana proveli smo sa njima, proveli su nas kroz sve najbitnije odrednice u Sarajevu, pokazavši nam ono pravo bosansko gostoprimstvo, potpuno netipično za bilo koji drugi kraj sveta.

Prva stanica bila nam je naravno Baščaršija i u njoj, gle čuda, ćevabdžinica Željo, a u njoj deset ćevapa bez luka (da, zato što sam izdajica i kao fol neću da smrdim, ubila mi duh ova Italija, tačno je), ali zato sa kajmakom. Ćevapi u Sarajevu su zaista dobri! Kajmak, probala sam bolji u jednom drugom delu Bosne u jednoj drugoj eri, ali sve komplet odlično! Potom je usledila dugo željena bosanska kafa sa ratlukom, služena na onaj specifičan način sa džezvicom (kome ova metafora nije dovoljna, pogledajte sliku dole), a zatim šetnja kroz Baščaršiju. A tamo, sve vrvi. Tipično balkanski, u ma koje doba dana i noći svi lokali su prepuni naroda i čitav grad se ori. Prošetali smo potom i do Begove džamije, a onda na par sati pobegli sa gradske vreline, u kuću naših domaćina od koje se pružao predivan pogled na grad.

 

Uveče smo otišli do tornja Avaz, sa čijeg se vrha pružao prelep pogled na zalazak sunca i sam grad. Posle milion i jedne napravljene fotografije, zaputili smo se ponovo u Baščaršiju gde smo večerali u buregdžinici Bosna. Ono što se jede tamo je definicija pite i definicija bureka. Zašto razdvajam ova dva pojma? Zato što sam u Sarajevu naučila da se jedino pita s mesom naziva burek, dok su sve ostalo samo pite i svaka od njih ima svoje ime (zeljanica, krompiruša, sirnica, itd.). Što se tiče ukusa, kao što rekoh gore, definicija. Ja uglavnom imam običaj da određene stvari jedem samo na određenim mestima gde znam da su dobre – tipa, picu i sladoled na kugle ne poručujem nigde sem u Italiji, ratluk ću od sad pa nadalje jesti samo u Bosni ili Turskoj jer ono što se prodaje svugde drugo je beskonačno tužno (a to sam shvatila probavši ratluk u Sarajevu), dok što se tiče bureka, nažalost, predugo je čekati na Sarajevo da bih ga jela. Mada, stojim pri rečima koje sam rekla Ani tokom našeg zajedničkog dana u Sarajevu: „Treba doza Bosne jednom godišnje“.

Veče se završilo šetnjom uz Miljacku i prelep pogled na gradsku Vijećnicu. Meni su se u glavi motali stihovi svih onih milion pesama ispevanih o Sarajevu. Nažalost, za ovo putovanje to je bilo moje prvo i poslednje veče na Miljacki. Ujutru mi je sledio autobus za Goražde, kako bih konačno stigla u Čajniče na berbu malina. Tamo me je čekao tata, a to je bilo važnije od razgledanja Sarajeva, iako ono nikako nije bilo mala stvar. Hvala Senadu, Harisu i Selmi za neverovatnu ljubaznost i gostoprimstvo, učinili ste Sarajevo još lepšim nego što jeste.

 

Oko 10h sledećeg jutra, autobus je stigao u Goražde, a tamo mi je usledio doček od strane tate i Duške (još jedan saputnik), a potom burek uz obalu Drine. Goražde je jedan vrlo lep gradić. Iako sam ga obišla veoma malo, ostaje mi u sećanju zelena Drina i most sa kog se pruža pogled na džamiju. I ovo mesto, dakle, ima svoju na Drini ćupriju, baš kao Višegrad, koji nažalost zbog manjka vremena nisam uspela da obiđem.

Iz Goražda smo se uputili u Čajniče čiji su zaseoci poslednjih godina postali stecište bosanskih (i raznih drugih) malinara. U odnosu na Srbiju gde je malinarski biznis već uveliko plodonosan, u Bosni sam stekla utisak da se ova priča tek razvija. Zbog ne tako zahvalnih vremenskih prilika u odnosu na Srbiju, u Bosni maline prispevaju malo kasnije, te se berba u našem malinjaku zahuktala tek sredinom jula. Svakoga dana po ceo dan, ljudi beru maline, stavljaju ih u gajbe a potom nose u hladnjače. Ovo je bukvalno način života leti u južnoj Srbiji i Bosni, tako dalek od onoga koji živimo mi severnjaci (koji teško da bismo znali prepoznati stablo maline, kao i većinu drugih stabala). Zanimljiva stvar onog podneblja jeste ta da ono nije dobro samo za maline, već da tamo same od sebe rastu i divlje trešnje i najrazličitije vrste čaja. Kada čovek vidi ona brda i doline, prosto mu dođe da se i sam krene baviti poljoprivredom. Ili je možda moja ljubav prema zelenilu sa godinama sve jača.

 

Da ne dužim previše, i sama sam provela jedan ceo dan u berbi. Nas četvoro smo tog dana ubrali oko 70kg malina, što nije loše za početak sezone i činjenicu da je našim malinama ovo prva godina da su rodile. U budućnosti će, nadamo se, brojke biti još lepše, a do tada meni ostaje iskustvo u branju, jer nikad se ne zna.

U jednoj od večeri provedenih u Čajniču imala sam prilike da čujem priču o ovom mestu pre i posle rata u Bosni. Kao i većina mesta s one strane Drine, i ovaj je gradić pretrpeo razne nedaće tokom devedesetih godina. Konkretno, slušala sam priču o hotelu koji se nalazio iznad Čajniča i koji je bio simbol istog, a ispred koga su se mladi nekad skupljali za praznike, slavili i posmatrali svoj grad. Ovaj hotel i danas postoji na brdu iznad grada, samo zapaljen i napušten od svih.

Više puta tokom ovog putovanja, ali i ranije, razmišljala sam o tome koliko mi Balkanci malo znamo o ratovima koji su se desili na našem podneblju devedestih godina. Istorija nas tome u školi nije učila, možda jer je bilo previše rano da se o svemu posvedoči, a ljudi generalno o ovoj temi pričaju malo, verovatno jer im nije do neke posebne priče. Bilo bi korisno da mladi u učenju istorije krenu od nazad ili da barem ne budu udavljeni bubanjem kojekakvih datuma napamet, već da im se usadi svest o onome što se u najskorijem vremenu dešavalo i čega su posledice i dalje vidljive.

Vratimo se, nakon ove digresije, još za momenat na moje putovanje. Poslednja destinacija bila je, kao i na početku, Podgorica, jer sam odande imala let za Italiju. Stigla sam tamo dan ranije obzirom da sam avion imala relativno rano sledećeg jutra a veze između Bosne i Crne Gore nisu baš najsjajnije. Vremena je bilo sasvim dovoljno za popraviti utisak o ovom gradu i to sam donekle uspela da učinim (kažem donekle, obzirom da sam negde usput uspela da navučem stomačni virus, koji je srećom trajao samo jedan dan, ali baš na dan povratka). Prošetala sam se preko važnijih mostova na reci Morači (mosta Milenijum, Vezirovog mosta i Moskovskog mosta za pešake) i kroz ulice centra grada koje su prepune lokala i prodavnica.

 

Na samom kraju dana, sedeći na jednoj od klupa na Moskovskom mostu sabrala sam utiske čitavog putovanja i poređala u glavi slike svih gradova koje sam tokom njega posetila. Istina, bilo je kratko, mnoga su mesta zaslužila više vremena i pažnje, ali sa mogućnošću koju sam u ovom trenutku imala, bio je to moj maksimum. Posle svega ostaje mi ideja u koja mesta treba da se vratim. I materijal za ovaj post, za koji se nadam da vam se svideo.

Balkanske ulice, vidimo se nekom sledećom prilikom!

Do sledećeg čitanja,

Aleksandra

Podeli:

Budite prvi u diskusiji!

Obaveštavaj me o
avatar
wpDiscuz

Kategorije

Kontakt

Zahvaljujem Vam se na čitanju i komentarisanju mojih postova. :)

Ne zaboravite da me pratite na Fejsbuku i Instagramu, a ako želite da budete obavešteni mejlom svaki put kada izade novi post, upišite se na mejling listu.

Ukoliko imate bilo kakvo pitanje ili sugestiju, slobodno mi pišite!

Imajte lep dan,
Aleksandra