Top

17. July 2017.

Balkanskim Ulicama – prvi deo

Dobrodošli u najnoviji post na blogu Morning Sun. Kao što ste verovatno primetili, u poslednje vreme bila sam malo manje aktivna sa postovanjem, ali izgovor za to pronaći ćete već u ovom i sledećem tekstu. Naime, provela sam sedam divnih dana na putu kroz Crnogorsko primorje, krajnji jug Hrvatske i Bosne, a o tome nameravam da vam pričam u današnjem i sledećem postu.

Sama ideja za put nastala je vrlo jednostavno – negde krajem marta moj momak i ja smo primetili da avionska karta na relaciji Milano – Podgorica sredinom jula košta oko 40 eura. Znajući da je u Crnoj Gori baš tada sezona, da u Budvi imam uvek spremne domaćine kod kojih mogu odsesti, a da je njemu Montenegro bila jedna od poslednjih zemalja na listi onih koje u Evropi nije obišao, bilo je vrlo lako odlučiti se za ovo putovanje. Jedino što smo Crnoj Gori pridodali još nekoliko destinacija: Dubrovnik – kao jedno od retkih mesta gde Frančesko nije bio, Mostar – kao još jedan grad koji je on hteo da poseti, Sarajevo – jer je moja želja oduvek bila da ga posetim, Čajniče na samoj granici Bosne sa Crnom Gorom – jer je sezona branja malina a maline su novopečeni biznis mog tate. Jasno, planirali smo da uzmemo rent-a-car, jer nije bilo drugog načina da se sve to obiđe u kratkom vremenu, a na taj način smo uspeli da posetimo i razne druge gradove kroz koje smo prolazili.

Put je, kao što je gore pomenuto, započeo sletanjem na aerodrom u Podgorici. Sačekani smo od strane firme koja je trebala da nam iznajmi automobil, te smo odmah otišli da preuzmemo potrebnu dokumentaciju za kola, platimo osiguranje, pregledamo auto i krenemo na daleke pute. Ukoliko i sami razmišljate o iznajmljivanju auta (koje je u Crnoj Gori super opcija obzirom da je sve blizu), sajt preko koga smo mi to uradili je ovaj, a cena najma za 3 dana je bila oko 75 eura + 27eura koje smo dodatno platili jer smo hteli da autom izađemo iz Crne Gore. Generalno, sve je prošlo u najboljem redu i komplikacija uopšte nije bilo, mada je potrebno da znate da pre nego što preuzmete auto kompaniji morate da ostavite depozit od nekoliko stotina eura, za slučaj da auto vratite u lošijem stanju nego što je to bio kad ste ga preuzeli. U našem slučaju radilo se o 550 eura koji nam nisu bili fizički uzeti, već samo „zaduženi“ na kreditnoj kartici, a čim je auto vraćen u pristojnom stanu, ista suma je razdužena bez najmanjeg mogućeg problema. Auto koji smo vozili bio je Dacia Sandero, jedno veliko ništa posebno od auta, ali koji troši veoma malo, pa je kao takav bio idealan za naš put.

Prva destinacija bila nam je upravo Podgorica. Iskreno, znajući priče onih koji su ovaj grad već posetili, nisam imala značajnija očekivanja, a grad se ispostavio upravo u skladu sa njima. Temperatura od 44 stepena, koliko je pisalo na ekranu lokalne apoteke, dodatno je negativno uticala na našu ambiciju za šetnjom, pa smo odlučili da odmah posle obilaska Saborne Crkve Hristovog Vaskrsenja krenemo ka Budvi. Saborna Crkva, ipak, ostavila je na nas veoma lep utisak. Radi se o najvećem podgoričkom pravoslavom hramu čija je izgradnja počela 1993. godine, a koji je lep kako spolja tako i iznutra. Ukoliko se neki put nađete u Podgorici, imajte u vidu da je ovo mesto zaista vredno posete, a o tome će vam posvedočiti i slika koje sam napravila.

Saborna crkva u Podgorici

Saborna crkva u Podgorici

 

Ubrzo po obilasku Saborne Crkve krenuli smo u Budvu, putem koji nas je vodio preko Cetinja. Zapazivši već sa druma da je Cetinje obećavajuća destinacija, odlučili smo da svratimo i ukoliko nađemo neko dobro mesto za jelo, i ručamo u ovom gradu. Ako znate da je Cetinje bitno za Crnu Goru, ali ste u konfuziji kada se zapitate zašto, ono što treba da vam ostane u glavi jeste da je ovaj grad istorijska prestonica Crne Gore i da je osnovan u 15.veku od strane Ivana Crnojevića. Od tada, u Cetinju su odsedali svi značajni crnogorski vladari, poput Petra II Petrovića Njegoša, Danila I Petrovića, kralja Nikole I Petrovića. U ovom gradu nalaze se Manastir Crnojevića, podignut od strane Ivana Crnojevića, a u čijoj se kapeli nalaze posmrtni ostaci Kralja Nikole I i kraljice Milene, zatim Vlaška crkva i Cetinjski Manastir podignut početkom 18.veka. Cetinje takođe obiluje muzejima značajnim za prošlost i sadašnjost države Crne Gore.

Osim kulturno – istorijskog sadržaja, Cetinje je lepo i jednostavno za videti i njime prošetati. Glavna ulica obiluje lokalima i narodom koji sedi unutra, ulicama se kreće veliki broj turista i atmosfera je generalno veoma opuštena. Ručali smo u „Gradskoj Kafani“, gde je Frančesko pojeo svoju prvu pljeskavicu na ovom putovanju, a meni je, gle čuda, najzanimljivija bila goveđa čorba i kupus salata (mada nije da sam baš samo to jela).

 

Odmah po završetku ručka zaputili smo se ka Budvi. A Budva k’o Budva, uvek puna ljudi, lokala, prodavnica, nema ništa da ti zafali. Jedan od onih gradova koji su mi uvek dragi, pa kako god da se okrene. I jasno, i ovaj put je bilo isto. Ljubazni domaćini, dečak koji je kada sam poslednji put bila tamo te jeseni trebao da slavi prvi rođendan, a sada stasao dovoljno da zna da se u Italiji nalaze vulkani, malo starija devojčica koju bih po autentičnosti i posle više godina poznala među hiljadu bez po muke, kupanje na Mogrenu, izlazak u jedan od budvanskih fensi lokala, šetnja kroz Stari grad, sve je to ono što mi Budvu i dalje čini omiljenom crnogorskom destinacijom.

Nažalost, obzirom da je za 7 dana trebalo obići još dosta mesta, u Budvi smo proveli samo jednu noć.  Već sutradan uputili smo se na Sveti Stefan, da vidimo i to čudo, kad nam je već bilo pred nosom. I zaista, Sveti Stefan jeste čudo. Iako veoma malo mesto, priroda koja ga okružuje je neponovljiva, gradić je neverovatno uglađen, a cene su…pa, nisu baš crnogorske. Parče voćne torte, tost sendvič i 2 limunade platili smo 15 eura, dok je parking koštao 2 eura po satu. Cene ležaljki idu od 20 eura na dan, a cene smeštaja zamislite sami, jer mi nismo spavali tamo pa tu informaciju nemam.

 

 

Putujući kroz Boku Kotorsku prema Dubrovniku u kome smo trebali da prespavamo drugu noć, svratili smo u Kotor i Herceg Novi. Stari grad u Kotoru energično je podsećao na dobro poznate Galijine stihove, dok je fotogenični Herceg Novi destinacija kojoj se uvek rado vraćam, što u sećanjima na neka prethodna letovanja, što kad imam priliku da u njega zaista svratim.

 

Konačno, stigli smo u Cavtat u blizini kog se nalazio naš smeštaj. Razlog iz kog nismo birali smeštaj u samom Dubrovniku jeste taj što su cene mnogo više u odnosu na prosečne hrvatske cene za prenoćište, ali i činjenica da je iako prelep, Dubrovnik grad u zidinama koji nema pristup naročito lepim plažama. Stoga, Cavtat se pokazao kao super mesto za spajanje lepog i povoljnog. U njemu smo, posmatrajući zalazak sunca, napravili neke od najlepših slika sa ovog putovanja.

 

Veče i sledeće jutro proveli smo u Dubrovniku. Meni je to bio treći put da ga obilazim, dok je Frančesko koji ga je video po prvi put doslovno zevao u njegove zidine i ponavljao kako ništa slično nikada nije video. Ovaj grad zaista ima šta da ponudi, a turisti su to prepoznali i ima ih koliko vam duša ište. Standard grada je, stoga, prilagođen standardu njegovih posetilaca, pa vas večera u Dubrovniku košta koliko i večera u Milanu, a za parking vas doslovno deru jer sat vremena košta neverovatnih 40 kuna (oko 5,50 eura). Dobra strana Dubrovnika je ta da eure uopšte ne morate da menjate u kune, svi prihvataju sve, samo neka se radi o parama.

 

Posle Dubrovnika, dobro se sećate, planirali smo da krenemo prema Mostaru. Ipak, postoji jedan grad koji smo pre toga morali da obiđemo, što jer je je Frančesko već u Budvi čuo da se radi o jednom veoma autentičnom mestu, što jer lično ovaj grad smatram za jedan od omiljenih. Radi se o Trebinju. Iako nismo imali naročito vremena da se zadržavamo, uspeli smo da svratimo do Hercegovačke Gračanice (sa koje mi je pogled ostao duboko urezan u sećanje još 2010.godine, a koji smatram jednim od najmoćnijih koje sam imala priliku do sad da vidim), zatim smo se prošetali centrom grada i pojeli fantastičnu pljeskavicu i ćevape sa roštilja u restoranu „Stari Grad“. Iako Trebinje zaslužuje mnogo više, nismo u njemu uspeli da se zadržimo duže od par sati, zbog čega mi je izuzetno žao, ali istovremeno i drago da sam barem ovako brzinski uspela opet da ga posetim.

 

Predstojao nam je put ka Mostaru, a zatim, u mom slučaju, odlazak u Sarajevo, potom u Čajniče i konačno u Podgoricu.

Nastavak putovanja čeka vas u tekstu koji će izaći u nedelju.

Veliki pozdrav,

Aleksandra

Podeli:

1 komentar na post "Balkanskim Ulicama – prvi deo"

Obaveštavaj me o
avatar
Sortiranje komentara:   prvo najnoviji | prvo najstariji | sa najviše glasova
trackback

[…] Prethodni post […]

wpDiscuz

Kategorije

Kontakt

Zahvaljujem Vam se na čitanju i komentarisanju mojih postova. :)

Ne zaboravite da me pratite na Fejsbuku i Instagramu, a ako želite da budete obavešteni mejlom svaki put kada izade novi post, upišite se na mejling listu.

Ukoliko imate bilo kakvo pitanje ili sugestiju, slobodno mi pišite!

Imajte lep dan,
Aleksandra