Top

7. May 2017.

Jedan neradni dan u životu gastarbajtera

Subota jutro. Đurđevdan.

Sat mi zvoni u 7 jer obzirom da sam tokom prošlih 5 radnih dana radila od jutra do sutra, danas moram da idem da vadim zdravstvenu knjižicu. Konačno sam rešila sve te probleme oko boravišta, pa mi eto fali još samo ovo. Smorena sam što ustajem, ali sam zahvalna barem što rade subotom. I takođe, za ovaj vikend imam velike planove (iako su vremenske prilike blago rečeno katastrofalne).

Konstatujem da se danas u Srbiji slavi slava. Čestitam kome treba da se čestita i odlučujem da ovog jutra pojedem italijanski doručak, pošto mi je usput da svratim u bar ispod zgrade. Ulazim, jedem svoj pošteni brioš (italijanski mini kroasan od koga samo oni uspevaju da se najedu za doručak) i pijem espreso od 2 gutljaja. Jedem tako i razmišljam: „inteligentan su narod ovi Italijani, ovo je baš lep doručak, ne najedeš se previše pa nemaš gorušicu već od ranog jutra i ne moraš odmah nazad u krevet“.

Ekipa u redu pre otvaranja šaltera

Ekipa u redu pre otvaranja šaltera

Stižem na mesto gde treba da predam papire za zdravstvenu. Čeka milijarda ljudi svih rasa i nacionalnosti. Šalteraši se deru na svakoga ko dođe na red (veliki su ljubitelji diverziteta), opet imaju neki problem sa sistemom, vreme prolazi, ja čekam i konstatujem kako i od srpske birokratije postoji gora. Dočekujem svoj red, ulazim i po ko zna koji put shvatam da su šalteraši sa mnom ipak nekako ok. Preplavi me ponos što za razliku od većine u čekaonici, ja italijanski barem pričam relativno dobro i plus imam prirodni dar da izdržim da budem ljubazna 30 sekundi. Uprkos tome, šalteruša konstatuje kako mi fale 2 papira i nažalost procedura je takva, ne mogu oni ništa da urade dok ih ne donesem. Pa, gde će vam duša ljudi, svi dokumenti koje vam predajem imaju za uslov da sam zaposlena, zašto sada vama trebaju dodatni dokazi? Uostalom, ja sam došla po zdravstvenu knjižicu, zašto vi uopšte tražite dokaz o zaposlenosti? Ova birokratija je stvarno još gora od naše.

Stižem kući. Već sam gladna a pola 11 ujutru je. Eh taj italijanski doručak, koji me je đavo ter’o da ga jedem, bolje da sam pojela nešto k’o normalan svet. Tog dana treba da se čujem sa drugom koji trenutno živi i radi u Švajcarskoj. Otkad mi je pre par meseci voz između Ženeve i Lozane kasnio pola sata, ne cenim više ni Švajcarce. On mi ipak objašnjava da se to u Švajcarskoj zaista ne dešava skoro pa nikad i da sam eto bila poseban baksuz tog dana. ‘Ajde dobro, kažem ja, mada i dalje stojim pri svom zaključku da „Beli Svet“ ne postoji i da je to samo izmišljena zemlja koju mi Srbi koristimo kada hoćemo da pljujemo po sistemu, jer znaš „to u Belom Svetu tako ne može da se radi“.

Priča mi on kako je nedavno dobio prijavu od milicije jer je smeće koje je izbacio u kontejner bilo u neadekvatoj kesi. E pa ti Švajcarci zaista nemaju briga! Oboje se iščuđavamo ovom događaju koji je miljama daleko od naše socijalne svesti (iako bi mi trebali da smo barem malo odmakli od one tipične balkanske), a ja odjednom postajem presrećna što živim u Italiji, jer ovde stvarno možeš da radiš sve isto kao i kod nas, ako ne da budeš još nemarniji. Italijani braća misle o špagetama i Milan-Roma, šta ih boli uvo za tvoje kese za smeće. To se ceni.

Završavam Skajp, na brzinu pravim neku pastu za jelo. Počela sam i nju da cenim sa godinama, napravi se brzo i nije zahtevna. Trčim potom da se nađem s drugaricama sa kojima tog popodneva idem na jednodnevnu ekskurziju u Moncu. Obe naše, normalno. Jednoj od njih je danas slava ali nije mogla da ide kući jer mora za Beograd krajem meseca zbog neke svadbe, a baš dva puta u istom mesecu da ideš ne možeš, jer kako to da pravdaš na poslu? Oplakujemo činjenicu da niko više ne ide kući na sopstvene slave jer padaju na datume kad je u Italiji nepovoljno tražiti slobodne dane.

Monca je omanji grad u blizini Milana, tamo se dešavaju trke Formule 1, ali mi, znate, idemo da vidimo znamenitosti. Pada kiša. Tešimo se da je ista samo mestimična i da baš u Monci neće padati. Malo sutra. Kako smo kročili u grad, neka deca nas zaustavljaju kako bi nas intervjuisali. Ma kakva su vam ovo pitanja, deco? Naravno da znam dosta o toj temi, ali baš na italijanskom da ti pričam o njoj i ne! Prolazimo nekako i tu barijeru, svesni da će nas deca iseći iz snimka. Šetamo centrom Monce i zaključujemo kako je Italija stvarno lepa i kako za razliku od Srbije u kojoj ima mnogo gradova u kojima nema ama baš ništa da se vidi, ovde svaki grad ima neku svoju priču i svaki je lep za sebe. I Monca, kao i svi italijanski gradovi, ima Duomo. Lep je, nema šta.

Kiša pada još više. Moramo negde da uđemo, džaba sve. Ubišmo se da pronađemo mesto gde ćemo sesti na kafu. Ovde u Italiji nema kafića kao kod nas, da sedneš i džabolebariš po sav božiji dan. Sve su to kao neki barovi gde se espreso pije s nogu, ali kako ću sada s nogu kad kiša pada iz neba iz zemlje? Nalazimo s mukom neko mesto i sedimo unutra dobrih sat i po vremena, onako po srpski. Jedna drugarica je udata za Italijana već 7-8 meseci (i ne, još nema papire, pošto se sigurno pitate o tome!), druga je ovde završila faks, traži posao, ali nije baš lako. Pobrajamo sve stvari koje ona kao dizajner enterijera može da radi, usput šaljem mejl ženi koja mi je pre dve i po godine kad sam stigla u Italiju sredila da čuvam neku decu, jer valja imati plan B. Svi konstatujemo kako sada nije momenat da se drugarica bez posla vrati u Srbiju, iako svi mi, razmišljajući na duge staze, planiramo taj čin. Ipak, gde će sad nazad, taman smo se nas tri našle, a plus, čoveče, kakav bre enterijer u Srbiji??? Sedi ovde u Milanu, veća je šansa da ćeš nešto naći. Posle kad zaradiš za lavove na kapiji, e onda možeš da se vratiš.

Nastavljamo šetnju Moncom. Kiša i dalje pada, ali ako ovako nastavimo nećemo ništa videti. Odlazimo u park. Tamo, naravno, kraljevska vila. Park savršen, sve sređeno, blista. Ogroman je, prepun fontana. Da ne pada kiša, doneli bismo ćebe i legle na travu. Ovako, pošto pada, zaključujemo da ćemo doći opet kad bude sunce, doneti ćebe i leći na travu. Pravimo po koju sliku, da masa na socijalnim mrežama vidi da smo negde bile. Nalazimo park s ružama i blenemo u iste jedno pola sata, slikajući svaki cvet ponaosob. Ja baš volim zeleno, nekako me podseća na kad sam bila mala. Monca je grad u koji treba da se vratimo, ovaj dan je bio previše kišan. Ipak, kiša nije zbrisala činjenicu da se radi o jednom zaista lepom mestu.

 

Odlazimo potom na vaterpolo utakmicu. Drugaričin muž igra, tu su i saigrači koje sam videla na njihovoj svadbi. Prvi put uživo gledam vaterpolo, pitam se koliko oni ljudi jedu, zašto se tuku u vodi i kad ne poseduju loptu, i da li postoje žene koje se bave ovim sportom i na šta one tek liče. Iznad bazena se nalaze zastave Srbije, Hrvatske i Crne Gore. Ovi izgleda baš cene naše vaterpolo umeće. Zamisli to, imaju bazen a plus se vijori srpska zastava, pa ovo nema čak ni u Srbiji! Posle utakmice, pričamo malo o vaterpolu sa likovima koji su igrali. Pitaju nas o srpskom vaterpolu, mi svi odgovaramo kako bog sami zna gde i kako treniraju ovi naši što poosvajaše sve medalje i kako kod nas vaterpola na tv-u nema, a verovatno ga nema baš nešto ni uopšte. To sve tako prolazi.

Zaputili smo se u neki bar gde vlasnici prave sopstveno pivo i peku meso, nešto kao bavarski stil. Ja umirem od gladi već od 4 popodne, jer sam doručkovala i ručala po italijanski. Shvatam da je vreme da se jede nešto malo sadržajnije. Uh, pa ovi služe kiseli kupus!!!! Neka Gospod spasi Bavarsku, naručujemo meso s kupusom i krompirom! Tokom večere shvatam koliko jedu vaterpolisti. Pa ove je bolje oblačiti nego hraniti.

Kad smo završili večeru, zaključujemo kako smo istom ipak na neki način proslavili slavu. Svakome je, ipak, jasno da bi mnogo više voleo da je tamo negde istočnije, među svojima, i da krka rusku salatu i prase s ražnja.

Šta je tu je, barem smo proveli jedan lep dan. Od ponedeljka opet od jutra do sutra.

 

featured image source: Pixabay

Podeli:

4 komentara na post "Jedan neradni dan u životu gastarbajtera"

Obaveštavaj me o
avatar
Sortiranje komentara:   prvo najnoviji | prvo najstariji | sa najviše glasova
Sanja
Gost
Sanja

A jaoooo!Hahahah…pa skroz te razumem. Kad treba da odradim bilo šta vezano za birokratiju u zemlji snova miliona Srba (čitaj Grčka), istog momenta poželim da sam u Srbiji jer bi se bar pošteno posvađala na sopstvenom jeziku. Ovako se samo smeškam…Super ti je tekst!!!

Suzana
Gost
Suzana

hahah bas si me lepo nasmejala 😀

wpDiscuz

Kategorije

Kontakt

Zahvaljujem Vam se na čitanju i komentarisanju mojih postova. :)

Ne zaboravite da me pratite na Fejsbuku i Instagramu, a ako želite da budete obavešteni mejlom svaki put kada izade novi post, upišite se na mejling listu.

Ukoliko imate bilo kakvo pitanje ili sugestiju, slobodno mi pišite!

Imajte lep dan,
Aleksandra