Top

30. April 2017.

Kada se ti uopšte misliš udavati/ženiti?

Dobar dan i srećan nam produženi vikend!

Danas odlučujem da pišem na temu koja mi je nametnuta prošlog vikenda kad sam otišla da vidim moje u Srbiji. Naglašavam da je nametnuta baš tamo, obzirom da se u Italiji gde sada živim ljudi tom tematikom u mojim godinama bave mnogo manje, odnosno počinju da misle o tome kasnije.

Otprilike dva sata nakon sletanja na beogradski aerodrom (znači, kako sam kročila u kuću) postavilo mi se pitanje o tome kada se moj momak i ja planiramo uzimati i obzirom da on već ima 30 godina šta on uopšte misli u svojoj glavi jer pobogu, ako to nisu godine da se prave deca koje su? I nisu to bila jedina pitanja na tu temu, jer kako sam koga srela tih dana (čast izuzecima), tako su mi se ponovo nametali slični upitni pogledi.

‘Ajde sa drugim ljudima nešto i smuljaš pa promeniš temu, ali kad te to pitaju u rođenoj kući, siguran si da je pitanje upućeno baš tebi i da nemaš kuda da pobegneš. I dok sam ja tako smišljala diplomatsku rečenicu koja je trebala da “nemam blage veze” prevede u nešto prijatno za uho roditelja, postavilo mi se sledeće pitanje: “A da li ste vas dvoje uopšte ikada pričali o tome?” “Pa, jesmo pomenuli par puta, nije da nismo, i on bi za 2-3 godine, i ja bih za 2-3 godine, naravno termini mogu da se menjaju, ali u svakom slučaju nećemo sad.” E onda stiže nokaut: “A šta ako za 2-3 godine njemu dune da neće decu, a ti tad imaš 30 godina i šta ćeš? Dok ne nađeš drugog, prođe voz?”

U prvom momentu sam se prilično iznervirala zbog ovog pitanja jer šta se sad od mene očekuje, da odem kod momka sa digitronom pa njegove planove kad će da ima decu projektujem u moje godine i sračunam da li ću i koliko tada moći da rađam? Delovalo mi je suviše matematički u tom momentu. Pošto sam ovo pitanje i izgovorila naglas i time zadala kontra udarac, moj tata je mirno odgovorio: “Pa ne treba ti digitron, treba samo da imate plan.” Konverzacija se time završila, a ja sam u danima koji su predstojali dosta prebirala ovu poslednju rečenicu po glavi.

“Nemam blage veze”

Zbilja, ne samo ja, dosta ljudi koji su moja generacija već imaju duge veze, rade, život im je poprimio karakteristike zrelosti, a kada nas pitaš za brak i decu svi izvrdavamo i odlažemo za koju godinu iako već dok to izgovaramo znamo da ćemo se vrlo verovatno i za koju godinu osećati baš kao sad. Mislim da je najveći razlog za ta prenemaganja i odlaganja činjenica da niko od nas trenutno ne vidi sebe kao nekog kome su životna pitanja potpuno rešena. Možda smo sa nekim već duže vreme, ali mi smo svog životnog partnera nekako zamišljali drukčije, možda radimo već negde, ali mi zamišljamo da to može bolje, možda živimo samostalno u iznajmljenom stanu ali smatramo da to nije maksimum i da za decu prvo treba obezbediti sopstvenu kuću, možda živimo sa roditeljima ali mislimo da iz toga treba pobeći iako smo bez ideje kako i kad, možda nam se i karijera već kreće u nekom ok pravcu, ali to bi prema našem mišljenju trebalo brže. I tako u krug, sve se kao nešto nadamo da će se u sledećim godinama to sve rešiti pa ćemo onda moći da se kućimo i imaćemo 100% uslova za decu, a ni mi sami u to potpuno ne verujemo.

Ne mislim i ne kažem da nije ok što je većina nas u mojim godinama zbunjeno oko velike većine životnih pitanja. Ipak, ono što treba da imamo u vidu jeste da vreme prolazi. Ne bi ova činjenica trebala da uplaši, ali svest o njoj treba da postoji. Mi čekamo da nam život pređe iz nestabilnog u stabilni ekvilibrijum, ali nigde nije zapisano da će se to uopšte desiti i pogotovo nije rečeno da tek kada i ako se to desi treba da osnivamo porodicu. Brak i deca treba da budu stvar naše odluke, ne možemo dozvoliti da život kontroliše nas. Prinčevi/princeze na belom konju ne postoje i ako smo sa nekim već duže vreme, to očigledno znači da nam bolje nije naišlo i da postoji dobra mogućnost da ni neće (budimo realni! 😀 ). Možemo da se preselimo iz iznajmljenog u sopstveni stan i kad nam dete već napuni koju godinu, tom istom detetu ćemo tek za 6,7 godina od rođenja po prvi put morati da damo pare za ekskurziju, ako žena već hoće da ima decu treba da joj je jasno da će joj karijera bar nekoliko godina usporiti, ako danas radiš za 25 hiljada pa se bojiš kako ćeš da hraniš dete, ti kad ga dobiješ kreni da radiš 2 posla za 25 hiljada pa ćeš moći. Moj tata uvek pominje kako je nekad u Bosni više dece nosilo iste patike, pa jedno dete nije moglo napolje dok se drugo ne vrati.  Pouka vam je, ja mislim, jasna, a ona važi i za samo sklapanje braka, ne samo za rađanje dece.

Jasno, nije da svi žele da osnivaju porodicu i to je ok, neki pak imaju drukčiju životnu filozofiju i misle da imaju porodicu ali kasnije, no jako veliki broj nas između 25 i 30 godina i danas misli da u ovom rasponu godina treba već nešto da definiše ali se iz gorepomenutih ili nekih drugih razloga ustručava da bilo šta krene. E upravo takve bi ovaj tekst trebao da podseti da je naš život u našim rukama i stvar samo naše odluke. Batalite filozofije “belog konja”, iskulirajte kojekakva “šta bi bilo kad bi bilo” emotivna raspoloženja i uključite mozak, razmislite objektivno da li je vremenska tačka u kojoj se trenutno nalazite već zadovoljavajuća da se iz nje mogu početi razvijati druge stvari, i ako jeste stvorite ideju o tome kako.

Pokrenite sami svoj voz za sreću umesto što ga čekate! Jer ako ga samo čekate a ne znate da li se uopšte kreće, on možda nikada i ne dođe.

Veliki pozdrav,

Aleksandra

 

featured image source: Pixabay

Podeli:
prvo najnoviji prvo najstariji sa najviše glasova
Obaveštavaj me o
Ana
Gost
Ana

Draga Aleksandra, potpuno se slažem, jer istu muku mučim! Samo, na takva pitanja od strane svojih roditelja gledam kao na iskrenu brigu i želju, ali kada me to neko na ulici pita, pa onaj sledeći posle njega, pa onaj sledeći posle sledećeg.. E, to već doživljavam kao nekulturu, koja me, uzgred budi rečeno veoma smara! Gledam samo kako da nabijem naočare,a nos u telefon i da se pravim da nekoga ne vidim. Jer, moraš se večito nekome u ovoj Srbiji pravdati o životu i odlukama koji su samo u tvojm rukama! 🙂

Veliki pozdrav!
Ana BG

Jovan
Gost
Jovan

– ako danas radiš za 25 hiljada pa se bojiš kako ćeš da hraniš dete, ti kad ga dobiješ kreni da radiš 2 posla za 25 hiljada pa ćeš moći.

Да, баш је изводљиво гајити дете и радити два посла за по 25 000, при чему се на једном остаје минимум 8 сати.

Kategorije

Kontakt

Zahvaljujem Vam se na čitanju i komentarisanju mojih postova. :)

Ne zaboravite da me pratite na Fejsbuku i Instagramu, a ako želite da budete obavešteni mejlom svaki put kada izade novi post, upišite se na mejling listu.

Ukoliko imate bilo kakvo pitanje ili sugestiju, slobodno mi pišite!

Imajte lep dan,
Aleksandra



[recaptcha class:recaptcha size:compact]