Top

27. August 2017.

Leto na Bliskom Istoku: Izrael i Jordan (prvi deo)

Dobar dan!

Oni koji redovno čitaju moje tekstove verovatno su primetili da me nije bilo u prethodne dve nedelje. Razlog tome više puta je naveden na mojoj Fejsbuk stranici, a ukoliko istu još ne pratite – već po čitanju naslova današnjeg posta trebalo bi da vam postane jasno gde sam to bila.

Teško da će kompletan utisak koji nosim sa ovog putovanja moći tako lako da se opiše. Ovo, znate, nije bilo ono klasično putovanje na kome se opuštate i odmarate. Ovo je bila misija. U mom slučaju trajala je 11 dana i u toku nje prošla sam kroz 2 zemlje i 10 destinacija u njima. Ne mislite da bi bilo lakše da je broj destinacija bio manji – Bliski Istok nije mesto gde se opuštate i odmarate. Bliski Istok je mesto gde učite o prošlosti i budućnosti, o religiji i istoriji.

Kako smo došli na ideju da odemo baš tamo? Zato što su Izrael i Jordan dve male zemlje sa impozantnom pričom. Videti najvažnije u njima je fizički izvodljivo u relativno malo dana, a količina znanja koje vam donesu ostaje vam dok ste živi. Kako smo se osmelili da odemo baš tamo? Vrlo jednostavno, potrudili smo se da naučimo više o bezbednosnoj situaciji. To je značilo „iskulirati“ kojekakve naslove po novinama i ono što se čuje na televiziji i krenuti sa čitanjem svedočenja putnika koji su već bili u ovim zemljama, a iznad svega, dokumentovati se o kulturno istorijskom bremenu koje Izrael i Jordan nose.

Jordan je pustinjska zemlja koja se graniči sa Izraelom, Palestinom, Sirijom, Irakom i Saudijskom Arabijom. Verujem da svakoga čije se znanje bazira na onome što su čuli na TV-u, ova kombinacija zemalja asocira na naftu i rat, a pogotovo rat. Ukoliko bih vam rekla da je Jordan neka vrsta Švajcarske na Bliskom Istoku, da li biste mi verovali? Da, dragi moji, Jordan je zemlja koja je u skladnim odnosima sa svim svojim susedima. Samim tim, u Jordanu nema rata. Narod je opušten i dosta liberalan – radi se o muslimanskoj zemlji u kojoj sam mogla da šetam otkrivene glave, bez da me neko zbog toga preko gleda ili osuđuje.

Izrael je ona zemlja za koju od malena znamo da ima problem sa Palestinom. Niko nije tačno siguran šta je tu po sredi, ali svi znaju da se tamo puca, ratuje i da, eto, ne treba ići. Da, tamo ima Jerusalim gde je Isus Hrist razapet na krst. A znate li da je taj isti Jerusalim koliko sveto mesto za nas, toliko sveto mesto i za Jevreje? I skoro pa isto toliko sveto za muslimane? Lično, mislim da kad bi neko napravio eksperiment, zaustavio 100 ljudi na ulici i pitao ih o problemu Izraela i Palestine, barem 70 ne bi znalo da odgovori bilo šta. Što se tiče istorije religija, ni sama nisam znala skoro pa ništa na ovu temu.

Naše putovanje bilo je relativno haotično i neću o njemu pisati hronološkim redom. Ukratko, stigli smo prvo u Aman, glavni grad Jordana, a potom smo krenuli za Izrael. Posle nekoliko dana provedenih u Izraelu, vratili smo se u Jordan i nastavili put ka jugu ove zemlje.

Biram da vam pišem prvo o Jordanu. Osim što ste saznali da se radi o jednoj vrlo miroljubivoj zemlji, treba da znate i da se viza za Jordan kupuje na granici ili aerodromu na koji sletite. Nema, dakle, nikakvih peripetija u ambasadi pre odlaska na put, jednostavno sletite na aerodrom ili dođete na granicu, platite oko 40 jordanskih dinara (ekvivalentno oko 50-ak eura) i mirni ste. Imajte na umu da je viza koju na ovaj način dobijete važeća samo za jedan ulazak u zemlju, no ako planirate da izađete u Izrael i opet se vratite u Jordan, postoji način da „nezvanično“ izađete i ponovo uđete, te da vam viza ostane važeća. Taj nezvanični način odvija se preko graničnog prelaza Alenbi most (Allenby bridge) koji deli Jordan od Zapadne Obale koja se nalazi u sastavu Palestine. Ovaj prelaz zamišljen je da mahom preko njega Jordanski Palestinci idu u Palestinu, a ukoliko ste turista koji izlazi iz Jordana, na ovoj granici nećete dobiti pečat da ste napustili zemlju, već ćete samo platiti oko 10 jordanskih dinara (oko 12 eur) ako ste u Jordanu već proveli više od jedne noći. Kad se preko istog prelaza posle vraćate u Jordan, Izrael će vam tražiti da platite malo više od 40 eura (180 izraelskih šekela) za izlazak iz zemlje, a u Jordan ulazite bez problema sa vizom koju ste dobili ranije. Imajte na umu da ako po prvi put ulazite u Jordan iz Izraela, Alenbi most nije opcija za vas jer se tamo vize ne izdaju. Morate, dakle, da idete na jedan od dva zvanična prelaza – Eilat na jugu ili Beit She’an na severu. Od drugih turista saznali smo da se u ovom slučaju izlazak iz Izraela plaća oko 25 eura. U Jordanu je potom moguće kupiti takozvani Jordan Pass po ceni od oko 75 jordanskih dinara (za koji mislim da je uslov da u zemlji boravite barem 3 dana), a on uključuje vizu i ulazak na najvažnija turistička mesta u zemlji. Ovo je dosta isplativa varijanta, obzirom da samo viza i Petra odvojeno koštaju oko 90 jordanskih dinara, a u Pass su uključene i neke druge atrakcije. Ipak, nama na aerodromu u Amanu niko nije ponudio ovu opciju. Na kraju ove izuzetno komplikovane priče, napominjem još jednu bitnu stavku koja treba da vam bude jasna: kako Izrael nije priznat od strane svih zemalja na svetu (uglavnom muslimanskih, o čemu ću pisati kasnije), pasoš vam ne biva pečatiran kad u njega uđete ili iz njega izađete, već dobijete poseban papirić koji svedoči o vašem boravku u zemlji. Viza za ulazak u Izrael Srbima nije potrebna.

Prva atrakcija koja nas je dočekala u Jordanu bila je njegov glavni grad Aman. Radi se o političkom i kulturnom centru Jordana koji je 2016. godine brojao 4 miliona stanovnika, a lokalno stanovništvo tvrdi da na širem području grada živi još oko 2 miliona ljudi. Lično, Aman mi je bio omiljena destinacija na putovanju. Radi se o gradu koji ima izuzetno bogatu istoriju (nekada je bio u posedu Aleksandra Makedonskog, a potom i Rimljana), ali za koji je meni ipak bila mnogo karakterističnija njegova opšta atmosfera koja je bukvalno Bliski Istok u malom. Skoro sve građevine u Amanu su karakteristične „pustinjsko žute“ boje, a grad je originalno nastao na 7 brda, a vremenom se proširio na više od 20. To znači da su mnoga mesta u gradu vidikovci, jer je sa svakog vrha moguće videti brda koja vas okružuju. Najlepši je, verujem, Amanska tvrđava koja nosi uspomene na periode kada su Rimljani i Vizantinci vladali gradom. Na tvrđavi možete pronaći ostatke Hrama Herkulesa nastalog u doba Rimljana, muzej koji svedoči o postojanju života u ovom delu sveta čak i više hiljada godina pre nove ere kao i neke druge atrakcije. Ipak, u najlepšem sećanju ostao mi je sam pogled na žute građevine Amana tokom muslimanske molitve koja se čula iz bezbrojnih gradskih džamija. Snimak ove atmosfere ostavila sam vam na Fejsbuk stranici bloga.

Drugo interesantno mesto za posetiti jeste Rimski amfiteatar koji se nalazi u blizini centra grada. Čitava građevina vidi se sa trga koji se nalazi u neposrednoj blizini, a koji je mesto za okupljanje amanske omladine. U bliskoj okolini amfiteatra možete pronaći jednu od najvećih gradskih džamija koja se naziva Grand Husseini, ali najlepša je ona koja se naziva Džamija Kralja Abdulaha (King Abdullah Mosque). Ova džamija je karakteristična po svojoj plavoj boji, a u nju se može ući bez problema ukoliko se prethodno kompletno pokrijete ogrtačima koji su na raspolaganju turistima.

Najčudnije iskustvo koje nas je zadesilo u Amanu jeste kada smo po izlasku iz Džamije Kralja Abdulaha nabasali na crkvu koja se nalazila prekoputa, a u kojoj je bilo očigledno da se odvija nekakav religijski obred. Pušteni smo da uđemo tek kad smo uverili dežurnu stražu da smo hrišćanske veroispovesti. Ono što nas je unutra dočekalo bio je najčudniji obred koji sam ikad videla – kako su nam objasnili, bio je u čast Device Marije, a odvijao se tako što se grupa sveštenika kretala u krug sa nama nepoznatim ikonama i zastavama, dok su se ostali vernici u zanosu tiskali oko njih pokušavajući da miluju ikone. Sveštenici su usput zvonili na neka zvonca koja su proizvodila ozbiljnu buku, i uopšte čitav događaj delovao je jako haotično i najblaže rečeno čudno. Moglo bi se reći da je unutrašnjost crkve više podsećala na nešto što je pravoslavnog nego katoličkog karaktera, no obred koji sam tamo videla teško da mi je ličio na išta što sam videla ranije. Nismo uspeli da saznamo da li se radilo o sekti ili šta je bilo u pitanju.

Kako nam je smeštaj bio u samom centru Amana, imali smo priliku da uživamo u tipično muslimanskoj gradskoj atmosferi gde sve vrvi od ljudi, a gde su tezgice koje prodaju slatkiše, kafu, čaj i začine razbacane na sve strane. Jeli smo u najpoznatijem gradskom restoranu Hashem, gde se najveći specijaliteti Bliskog Istoka poput falafela, humusa i namaza Baba Ganoush jedu za oko 3 jordanska dinara po osobi, što dođe na nešto manje od 4 eura.

Generalno, u Jordanu se jede i odseda za relativno male pare (ok hoteli se mogu naći na booking.com po ceni od oko 40 eura za 2 osobe), međutim problem leži u transportu. Javni prevoz u ovoj zemlji nije naročito uređen, a čak i tih nekoliko autobusa koji iz Amana idu u druge gradove kreću tek kada se napune, te čekanje može prilično da se otegne. Turistima, dakle, ne ostaje ništa sem da zovu taksi svaki put kada treba da pređu iz jedne tačke u drugu. Cena taksija između Amana i aerodroma je oko 25 jordanskih dinara (oko 30 eura), ista je cena za taksi od Amana do Mrtvog mora, od Mrtvog mora do Petre se ide za 70ak jordanskih dinara (oko 85 eura), a od Amana do Akabe cena može da raste i do 100 jordanskih dinara (120 eura). Računica je dosta jasna – u želji da obiđete što više, vrlo lako možete potrošiti dobar deo ušteđevine na prevoz. Ipak, postarajte se uvek da prvo za cenu taksija pitate nekog ko nije taksista (možda osoblje u hotelu ili prodavca kod koga nešto kupujete), jer ćete na taj način dobiti objektivnu ideju o tržišnoj ceni (realna cena je debelo niža, ali nema smisla o njoj raspravljati). Taksisti su skloni da vam kažu cene koje su mnogo više od onoga što je zaista istina, a uvek u toku vožnje pokušavaju da vas ubede da posetite još neke destinacije osim one na koju u tom trenutku idete, i to naravno sa njima jer će oni baš vama dati super cenu prevoza.

Druga destinacija na našem putu kroz Jordan bila je Mrtvo more. Oduvek sam želela da odem tamo, ali nikada nisam zaista verovala da će se to desiti. Kako izgleda ovo čudo prirode? Mrtvo more, koje je zapravo jezero, nalazi se na granici između Jordana i Izraela, odnosno Palestine, i njegova nadmorska visina je oko 400metara ispod nivoa mora. Voda ima izuzetno visok salinitet zbog koga u njoj, osim nekih bakterija, praktično nema života. Neke obale Mrtvog mora su potpuno bele od soli, dok druge obiluju posebnim blatom koje služi u zdravstvene svrhe. Plaže, onakve kakve ih mi zamišljamo, ne postoje na obalama Mrtvog mora. U Jordanu postoji mislim samo jedna javna plaža na koju se ulaz plaća oko 20 jordanskih dinara (približno 24 eura), a sve ostalo su privatne plaže koje pripadaju hotelima. Mi smo bili u jednom rezortu na severnoj obali Mrtvog mora gde plaže nažalost nisu bile bele kako smo očekivali. Krivica je naša jer da smo se prethodno imalo informisali, saznali bismo da su bele plaže u južnom delu, mada smo kasnije čuli da nisu naročito prohodne.

Elem, kako izgleda kupanje u Mrtvom moru? Prvo, zaboravite na kvašenje lica ili očiju jer su zbog količine soli zabranjeni. Drugo, potrudite se da nemate posekotine ili bilo kakav tip otvorenih rana kada želite da uđete u vodu. Treće, savet čuvara plaže je da se u vodu uđe do struka i da se odmah pustite da plutate. Ovaj savet ima smisla, obzirom da je gustina vode toliko visoka da vas skoro pa ne pušta da u njoj stojite. Plivanje je takođe otežano, jer kada se pustite vi bukvalno ležite na vodi. Voda je neverovatno topla jer su temperature u okolini Mrtvog mora pustinjske tako da imate osećaj da plivate u supi. Kako bih vam bolje dočarala situaciju, reći ću vam da kad sam najboljoj drugarici poslala slike, rekla sam joj kroz šalu da „napolju ima 100 stepeni, a u vodi 60“. Voda, sama po sebi, mnogo je drugačija od standardne morske vode – deluje kao da je puna ulja a unutra se vidi so, a kada iz nje izađete na koži vam ostaju fleke od soli prečnika i po nekoliko milimetara. Vrlo je moguće da ćete osetiti peckanje na različitim delovima kože dok ste u vodi, što vam uglavnom ne dozvoljava da u njoj boravite duže od 5-10 minuta.

Probali smo i da se mažemo blatom Mrtvog mora. Navodno je potrebno da se isto osuši na vašoj koži jer tako znači da je njegovo dejstvo prisutno. Ja sam ga mazala dva puta i mogu da kažem da je interesantno kao zabava na plaži, no da li zaista ima dejstvo ne mogu da zaključim posle samo dva mazanja. Kako, kao što ste shvatili, Mrtvo more nije kao svako drugo more, a njegova priroda prilično je neprijateljski nastrojena prema čoveku, ljudi na plažu dođu na pola sata sat a onda beže od vrućine i saliniteta na neke od fensi bazena okolnih hotela. Mi smo odseli u Ramada resort-u, koji se pokazao kao sasvim ok, mada duž obale može da se nađe pregršt opcija. Imajte na umu da jednom kada dođete u ovakve hotele nema više izlaska napolje, jer su svi oni nepovezani i smešteni u sred pustinje. U Ramadi je, srećom, posle večere uvek organizovan zabavni sadržaj tako da načina da se provede veče generalno ima. U našem slučaju to je bio nastup nekog arapskog benda. Bilo je zanimljivo slušati njihovu muziku (koja je slična našoj, što ste verovatno mogli pretpostaviti) i gledati koliko joj se gosti hotela vesele.

Posle 2 dana na Mrtvom moru uputili smo se ka Petri, jednom od sedam svetskih čuda. Petra je napušteni grad izgrađen pre oko 2000 godina od strane civilizacije koja se naziva Nabatejci. Impozantne građevine ovog naroda su neverovatno kulturno – istorijsko nasleđe jer je i dan danas skoro nezamislivo da je pre 2000 godina neko uspevao da osmisli tako inteligentne sisteme za protok vode kroz pustinju i u kamenu izgradi manastire i zamkove izuzetno bogate arhitektonske vrednosti. Kada se na to doda krševit polupustinjski predeo u kome se Petra nalazi dobijate jedno pravo svetsko čudo u svom njegovom sjaju.

Petra – pogled sa visine

 

Za celokupan obilazak Petre neki kažu da je potrebno oko tri dana. Ipak, da biste videli 80% onoga što ovaj kompleks nudi,  jedan aktivan dan vam je više nego dovoljan. Mi smo, naravno, obišli Petru upravo na ovaj način – 6 sati nam je bilo potrebno da napravimo krug dugačak oko 15km, popnemo se na sve bitne vidikovce i vidimo skoro sve što Petra ima da ponudi.

Jednodnevna ulaznica za Petru košta 50 jordanskih dinara (oko 60 eura), za dva dana košta 55, a za tri 60 dinara. Moje je mišljenje da je običnom turisti jedan dan dovoljan, pogotovo što osim samog kompleksa drugih zanimacija nema. U obližnjem gradu Wadi Musa možete pronaći par dobrih restorana za večeru, posle čega vam preostaje samo da se vratite u hotel. U globalu, od Jordana ne treba da očekujete noćni život. Ovo je muslimanska zemlja i provod funkcioniše u skladu s tim.

Destinacija na koju smo se uputili posle Petre bila je Akaba. Jedini jordanski grad na njegovom uskom izlazu na Crveno more, koji se nalazi na 15 kilometara od Sudijske Arabije, isto toliko od Izraela, a gde suprotna obala pripada Egiptu, obećavao je mnogo. Ipak, ono što nas je neprijatno iznenadilo odmah po dolasku bila je činjenica da ja meni na gradskoj plaži kupanje u standardnom kostimu bilo nedozvoljeno. Posle više dana provedenih u Jordanu gde, kao što sam ranije objasnila, nije bilo potrebe da stavljam hidžab, očekivali smo da ni na plaži ne moram da budem pokrivena. Ipak, gradska plaža nije bila prijateljski nastrojena, pa smo se već dan kasnije uputili na Južnu plažu koja se nalazi u blizini, a koja je bila više podređena turistima. U ovom delu Akabskog zaliva postoje koralni grebeni, te je ronjenje najveća atrakcija Južne plaže. Nažalost, voda je neočekivano hladna i puna struja, tako da sam ja najveći deo vremena provela sunčajući se, dok je Frančesko imao par pokušaja ronjenja.

Južna plaža u Akabi

 

Iako su turisti na Južnu plažu dobrodošli, ovo mesto osim par manjih hotela nema skoro nikakvu infrastrukturu. To znači da ukoliko hoćete da odete u restoran na večeru, morate da idete taksijem u Akabu (oko 6 jordanskih dinara u jednom pravcu). U Akabi, pak, možete da jedete ili prošetate, ali kupanja nema. Situacija je dosta paradoksalna, mada ono što smo shvatili tokom boravka u Jordanu jeste da je potencijal ove zemlje mnogo viši od onoga što je trenutno iskorišćeno. Shodno tome, turista ima, ali ne koliko bi ih moglo biti da su se Jordanci malo bolje snašli kako bi ono što imaju prikazali u punom svetlu. Restoran koji bih vam preporučila ukoliko se nađete u Akabi,a koji sam već pominjala na Instagram profilu jeste Palace Syrian Restaurant. Za male pare tamo možete probati različite sirijske specijalitete (Alepo kebab, masline iz Alepa, itd.) koji su više nego ukusni.

Poslednja destinacija pred povratak u Aman odakle smo trebali da letimo u Itaiju bila nam je pustinja Wadi Rum koja se nalazi na 70-ak kilometara od Akabe. Radi se o, kako je često zovu, „Crvenoj pustinji“ koja je ovaj nadimak dobila zbog boje koju pesak često poprima. Kao što možete videti na slikama, radi se o peščanom prostranstvu iz koga izniču oštre kamenite planine na kojima skoro nema života. U Wadi Rum pustinji žive beduini koji odgajaju koze, a osim njih u jedinom pravom selu koje ovde postoji žive ljudi koji se uglavnom bave održavanjem kampova u koje dolaze turisti.

Wadi Rum pustinja

 

Pustinja se može obići na kamilama ili džipom koji vas za 2 do 4 sata kroz nju proveze. Kako smo mi stigli u Wadi Rum oko 4 popodne, jedina efikasna varijanta obilaska pustinje pre zalaska sunca bila je vožnja džipom. U tih nekoliko sati uspeli smo da vidimo neke od najznačajnijih tačaka „Crvene pustinje“ kao što su Lorensov sistem za dovod vode, kanjone i pećine na čijim su zidinama ostali natpisi Nabatejaca. Ipak, daleko najupečatljiviji utisak ostavila nam je pustinja kao celina, njen crveni pesak i nezaboravne kamenite planine. Upravo sa jedne od takvih gledali smo zalazak Sunca koji je nebo bojio u boju peska. Noć smo proveli u obližnjem kampu, gde smo posle beduinske večere gledali u zvezdano nebo a potom spavali u šatorima.

Beduinska hrana, ukoliko to niste znali, je hrana koja se priprema u pesku. Kako to funkcioniše? Ukoliko, na primer, želite da ispečete roštilj za večeru, vi u toku dana u jedan dublji tiganj stavite meso i povrće, a zatim taj tiganj zakopate u pesak. Meso u tiganju, verovali ili ne, uspe da se ispeče od vreline peska i ima izvanredan ukus! Čak je i mnogo zdravije od mesa pečenog u standardnom tiganju, jer nema dodataka ulja ili masti. Povrće pripremljeno na ovaj način ekvivalentno je onom kuvanom na pari.

 

U kampu u Wadi Rum-u upoznali smo turiste iz Španije, Nemačke i Litvanije. Tokom razgovora sa njima, shvatili smo da su njihova zapažanja vrlo slična našima: Iako u velikoj meri tradicionalna, komplikovana za obilazak i za nijansu skuplja od očekivanja, Jordan je zemlja koja s punim pravom zaslužuje da bude posećena od strane svakoga ko želi da se upusti u nezaboravnu avanturu kroz koju će obogatiti svoje znanje o prirodi i religiji i upoznati srce Bliskog Istoka. Mi smo se posle Wadi Ruma uputili u Aman odakle smo se vratili u Italiju, a vi ćete, nadam se, imati priliku da se jednom u budućnosti uputite u Jordan.

Od srca vam preporučujem da razmislite o ovoj zemlji kao nekoj od svojih sledećih destinacija. A da li Izrael zaslužuje da bude posećen koliko Jordan, saznaćete u sledećem postu.

Veliki pozdrav,

Aleksandra

 

Podeli:

1 komentar na post "Leto na Bliskom Istoku: Izrael i Jordan (prvi deo)"

Obaveštavaj me o
avatar
Sortiranje komentara:   prvo najnoviji | prvo najstariji | sa najviše glasova
trackback

[…] podsetim na moje putovanje na Bliski Istok koje se desilo ovog leta. O njemu sam vam već pisala u ovom i ovom tekstu, a sada vam ostavljam još neke neobjavljene slike sa moje dve omiljene destinacije […]

wpDiscuz

Kategorije

Kontakt

Zahvaljujem Vam se na čitanju i komentarisanju mojih postova. :)

Ne zaboravite da me pratite na Fejsbuku i Instagramu, a ako želite da budete obavešteni mejlom svaki put kada izade novi post, upišite se na mejling listu.

Ukoliko imate bilo kakvo pitanje ili sugestiju, slobodno mi pišite!

Imajte lep dan,
Aleksandra