Top

22. September 2019.

LETO U SEVERNOJ AMERICI

Ukoliko me pratite na Fejsbuku i Instagramu , dobro vam je poznato da sam poslednji godišnji odmor provela putujući kolima kroz Sjedinjene Američke Države. Ne kroz sve, naravno, nego kroz one koje su mi delovale najprivlačnije za dvonedeljni obilazak severnoameričkog kontinenta. U ovom tekstu ću konačno da vam ispričam malo više o tome.

Zašto baš Severna Amerika, neko će se zapitati. Što nisi otišla na Bali ili na Zanzibar, kad si već mogla? Odgovora je više, no neki najznačajniji su sledeći: 1) Moj momak ove godine privremeno radi u Njujorku, te je bilo dosta prirodno provesti leto na zapadu, kad već imam priliku, 2) Oduvek sam želela da vidim Kanjon reke Kolorado. Ukratko, putovanje po severu Amerike za mene je bio spoj lepog i korisnog, a utisci su, mogu vam reći, više nego dobri. Severnu Ameriku karakterišu neverovatni reljefni oblici i, iako je to možda malo poznato, nacionalnih parkova ima na pretek. Ukoliko svemu tome dodate i malo Kalifornije, malo Las Vegasa i, naravno, Njujorka (o kome ću vam kroz koji mesec pisati u zasebnom postu), nemoguće je nemati put iz snova kao krajnji rezultat.

Naš put po Severnoj Americi bio je realizovan autom u dve centralne nedelje meseca avgusta. Fenomenalan mesec za obilazak pustinja, pomislićete, no nije baš da godišnji možeš da dobiješ kad god ti padne na pamet, to vam je valjda jasno. 🙂 Početna destinacija bio nam je San Diego u Kaliforniji, dok je krajnja bio Hjuston, najveći grad savezne države Teksas. Između su u planu bili južni deo Nevade, Arizona i mali deo Jute, kao i Novi Meksiko.

San Diego, najjužniji grad američke zapadne obale i savezne države Kalifornije, bio je prva destinacija za obilazak. Ne znam da li zbog “efekta prvog viđenog” ili zbog toga što je zaista fenomenalan, ovaj grad nam je ostavio jako lepe utiske. Zanimljiva spoznaja bila mi je ta koliko su američki gradovi građeni u potpuno drukčijem stilu nego evropski gradovi: pojam centra grada praktično ne postoji i bukvalno u koju god tačku grada želite da stignete, to možete da uradite preko magistralnog ili autoputa. Druga spoznaja bila mi je ta koliko je saobraćaj u Americi haotičan – milion traka i preticanje sa svih strana su kao dobar dan. Treća spoznaja mi je bila ta da je Kalifornija zaista, ali zaista kul (gle čuda).

San Diego je grad na obali Tihog okeana koji, kao i ostatak Kalifornije, ima veoma umerenu klimu. Prevedeno u praksu, to znači da sneg ovde praktično ne postoji, a da se temperature među godišnjim dobima kreću u dosta malom rasponu. Ipak, ono što treba imati na umu (a što mi nismo), jeste da umerena klima ne znači tropska leta. Štaviše, pod uticajem dosta hladnog Pacifika, kako sunce zađe noći u Kaliforniji postaju vetrovite i prilično sveže. Zaključak – obavezno poneti duks/džemperak dugih rukava za uveče. Kako smo stigli u grad, uputili smo se u centralni park Balboa koji je jedan od obaveznih meta za posetu San Diega. Balboa je mesto u kome možete provesti i čitav dan diveći se njegovoj veličini i načinu na koji je održavan, kao i u poseti najrazličitijim muzejima kojima ovaj park obiluje. Mi smo se zadovoljili šetnjom kroz najbitnije delove parka, a onda smo se preko Male Italije uputili prema obali gde je bilo novih zanimacija za naš dvodnevni izlet u San Diegu.

Mala Italija, ukoliko niste upoznati s ovim konceptom, čest je deo američkih gradova. Naime, tokom naseljavanja Amerike početkom 20-og veka, Italijani su bili jedan od najbrojnijih naroda pristiglih na ovo područje, te je njihova kultura dosta uticala na razvoj SAD-a. Upravo iz tog razloga, u mnogim gradovima koji imaju brojnu populaciju italijanskog porekla postoje takozvane Male Italije – kvartovi ispunjeni restoranima i barovima koji nude espresso i italijanski đelato, a gde se italijanski jezik čuje na svakom koraku. Iako nismo očekivali mnogo od Male Italije u San Diegu (valjda poučeni iskustvom iz Njujorka gde se ovaj kvart vremenom suzio do minimuma), na kraju smo bili prijatno iznenađeni kako je kvart lepo održavan i kako uveče postaje mesto okupljanja za sve generacije. Ne previše daleko od Male Italije, nalazi se statua “Embracing Peace” koja je možda i najpoznatija meta u San Diegu, a koja se nalazi tik do okeana, ispod ogromnog ratnog nosača aviona koji danas služi u turističke svrhe (a koji nažalost nije mogao da stane u fotografiju). Ova plovilica zapanjujuće veličine na mene je ostavila jak utisak, a još fascinantnije mi je bilo zamisliti da i jedan ovakav gigant može biti potopljen od strane okeana.

Što se plaža tiče, savetujem vam Coronado beach koja se nalazi na prelepom istoimenom ostrvu koje ulazi u sastav grada i koje je sa njim povezano mostom. Plaža je peščana, široka i prelepa, a zanimljive su i neverovatne oscilacije između plime i oseke. Imajte ipak u vidu da se retko gde mogu videti suncobrani za iznajmljivanje, pa je o ovom potrebno misliti unapred. Takođe, od “proverenih” mesta za posetu, nikako, ali nikako nemojte propustiti Sunset Cliffs u severnom delu poluostva Loma, u kome ćete se osećati bukvalno kao na filmu. Ispred vas nalaze se klifovi koji udaraju u okean, a iza vas prelepe vile koje se mogu videti samo u holivudskoj produkciji. Na kraju, iako vam to možda neće biti prioritet, imajte u vidu da je meksička granica nadomak San Diega, te je ovaj grad pogodan i za internacionalne izlete. S latino strane nalazi se grad Tijuana koji je, verovali ili ne, postojbina Cezar salate koja je nastala u istoimenom hotelu. Eto zašto se ova salata toliko jede u Americi. 🙂

Posle dva dana provedena u San Diegu, vreme je bilo da krenemo malo severnije. Los Anđeles je bio sledeća “velika” destinacija, ali smo se usput zaustavili u okrugu Orandž (Orange County) poznatom po širokoj peščanoj plaži i seriji pod istim nazivom. Nismo istraživali mnogo, jednostavno smo se opustili na prelepoj plaži, gledajući galebove i morsko prostrantvo.

Konačno je red došao na Los Anđeles. Utisak koji iz njega nosim je dosta mešovit i imam osećaj da bih trebala da ga posetim ponovo kako bih imala formirano mišlenje. Ono što mi se jako dopalo kod LA jeste da je grad zapravo jako nizak, odnosno da se visoke zgrade mogu videti isključivo u downtown-u, dok stanovnici zapravo žive u (uglavnom prizemnim) kućama. Sve je naravno prelepo uređeno. Naš Airbnb je, na primer, bila jedna fenomenalno lepa prizemna kuća u jednoj još fenomenalnije lepoj ulici u Westwood-u. Sve nekako deluje kao da si na selu, no ti si zapravo u Los Anđelesu i boli te uvo. 🙂 Kampus gradskog univerziteta UCLA je takođe za obići i diviti se koliko je prekriven zelenilom i savršen. Pretpostavljam da je i raj za studiranje, ako ne zbog drugog onda barem zbog internacionalnih veza koje postoje i daju mogućnost studentskih razmena. Ukoliko ste zaljubljenik u holivudska ostvarenja i uopšte ideju o Holivudu, grad anđela je sigurno mesto za posetiti jer se pored opšte poznatog holivudskog znaka i poznatog pločnika Walk of Fame, u gradu nalazi i kompleks Universal Studios gde se snimaju filmovi. Takođe, Los Anđeles daje ideju “raja za bogate” , a to najbolje shvatite kada vidite Beverly Hills i (u mom slučaju pogotovo) Rodeo Drive (slika ispod) koji je poznata ulica brendova visoke mode. Na kraju, kako ne spomenuti verovatno najslikaniji prizor LA-a, a to su palme Venice Beach-a. Nažalost, nas vreme nije poslužilo za kupanje (bilo je prohladno), a i samo šetajući u predvečerje smo se prilično zaledili. To me ipak nije sprečilo da izvučem telefon i uslikam prelep prizor zalaska sunca. Venice Beach mora da bude na vašoj listi za posetu ukoliko se ikada nađete u zoni Los Anđelesa: Plaža je prelepa i podseća na Baywatch (koji je zapravo i sniman u obližnjem Malibuu), no osim prirodne lepote ovde se u vazduhu oseća i neki prijatan Californication vajb (ili možda marihuana 🙂 ) koji kao da govori “Ja sam na Venice Beach-u i radim šta mi je volja”. Kul je osećaj, zaista. Nedaleko od Venice Beach-a nalazi se Santa Monica, poznata po lunaparku s kog se pruža pogled na okean.

Šta su po mom mišljenju negativne strane Los Anđelesa? Iz onog što sam imala prilike da vidim, to je definitivno saobraćaj. LA deluje kao skup različitih gradova, mada se svi oni zapravo vode kao delovi grada (Hollywood, Westwood, Venice Beach, Santa Monica,…), a povezani su praktično autoputem u kome ima milion traka i, ne znam kako, ali gužva je uvek. U praksi to znači da za stići od tačke A do tačke B koje obe pripadaju gradu može da vam treba i po nekoliko sati (bukvalno!), a bojim se i da pomislim kako u čitavom tom haosu funkcioniše gradski saoraćaj. Mi smo jednog jutra oko 10 ujutru manje od 15km kolima prešli za sat vremena. Naravoučenije je to da ukoliko u LA idete turistički obavezno ispitate udaljenost destinacija koje želite da posetite i razmotrite kojim vidom transporta se najbezbolnije stiže. Ramotrite takođe bukiranje smeštaja mnogo unapred jer su cene u LA mnogo više od proseka koji važi za ostatak Amerike (bez Njujorka, pretpostavljam, tamo srećom nikad nisam morala da bukiram smeštaj).

Jedan od dva dana provedenih u LA iskoristili smo da posetimo gorepomenute Universal Studios u kojima se snimaju holivudski filmovi. Kad sad razmislim o tome ne znam koliko sam srećna zbog tog izbora, jer se ja generalno ne primam na Diznilende i te fore, no ne znajući da li ćemo se ikad opet naći u prilici da odemo tamo, odlučili smo da to ipak uradimo. Prvo, nekoliko praktičnih informacija. Ukoliko vam ikad padne na pamet da idete u zabavni park Universal Studios (znam da sigurno postoji u LA, Orlandu i negde u Japanu, no ne znam da li ih ima još), treba da pripremite mnogo novca i mnogo vremena. Mnogo novca znači da je početna cena ulaznih karata po osobi preko 100 dolara (mi smo išli sredinom avgusta i osnovna cena je bila 129 dolara), a da je to isključivo cena ulaza, te da unutra jedete i pijete o sopstvenom trošku. Ukoliko želite karte koje vam daju i ekspres pas za najpopularnije vožnje onda se cena približava sumi od 150-200 dolara, zavisno od doba godine. Mnogo vremena znači da kroz park dnevno prođe više hiljada ljudi, te ukoliko nemate ekspres pas može da se desi da i po nekoliko sati čekate na vožnju. Sve u svemu, barem jedan ceo dan je potreban za obilazak, a ukoliko vodite i decu biće vam potrebno najmanje 700 dolara. Jasno, možete hranu i poneti od kuće, te preskočiti precenjene obroke, no pitanje je da li možete poneti dovoljno hrane za ceo jedan dan, a ukoliko vodite decu i kako će ona (a i vi sami) odoleti a da ne jedu u Krusty burgeru ili nekom sličnom filmski poznatom mestu.

Hajde sada da pričamo o atrakcijama zabavnog parka. Za mene najveća je bio Springfield, deo parka uređen baš onako kako ga znamo iz crtanog filma, sa sve već pomenutim Krusty burgerom, Moovim barom i Kwek-E-Martom. U svakom od ovih lokala možete jesti, piti ili šopingovati, a u ponudi je čak i Duff pivo u visokoj plastičnoj čaši koju možete poneti kao suvenir. Postoji i rolerkoster vožnja sa temom Simpsonovih, no na nju smo čekali oko sat vremena iako smo u kolonu ušli u prepodnevnim satima kada generalno ima manje ljudi u parku. Pored Simpsonovih postoji i vožnja sa temom Despicable Me koja je takođe bila dosta simpatična, mada možda za nijansu više detinjasta. Generalno osnovna svrha parka jeste da bude zabavan deci, no vožnje su urađene toliko dobro da se i odrasli mogu odlično provesti. Ako ste zaljubljenik u Hari Potera (ja nisam), jedan deo parka je posvećen samo njemu i postoji nekoliko vožnji sa tom tematikom. Ove vožnje su među najpopularnijima, te ako imate samo osnovnu ulaznicu moraćete da čekate prilično dugo kako biste se ukrcali. Zato ekspres pas, iako skuplja, može da bude dosta dobra opcija. Park iz doba Jure je još jedna tema koja ima sopstvenu vožnju i, isto kao u slučaju Hari Potera, jedna je od najtraženijih pa su redovi dugi. Osim vožnji koje primaju relativno mali broj ljudi pa se dosta čeka, postoje i neki spektakli u formi amfiteatra koje je mnogo lakše videti. Jedan od takvih bila je prezanimljiva polusatna priča o filmskim efektima, sa objašnjenjima kako se postižu određeni zvukovi, zatim kakva je uloga statista, kako se “rukuje” vatrom i vodom u cilju postizanja scena i još mnogo toga. Takođe gledali smo i priču o životinjama glumcima i kako iste bivaju dresirane za pojavu u filmovima. Meni se mnogo svidela, valjda najviše zato što kad mislim na životinje glumce meni na pamet padne samo Badi pas košarkaš, no njih ima zaista svih vrsta, od pacova, preko petlova, sova, mački i čega sve ne. Jako kul, sve u svemu. 🙂 Na kraju smo išli vozićem do pravih studija u kojima se snimaju filmovi i čak videli neke scene jednog filma koji je trenutno u nastajanju. Takođe, videli smo i proces nastanka scena iz King Konga, Paklenih ulica i nekih drugih popularnih filmova.

Sledeća destinacija po redu bila je Las Vegas koji se nalazi na nekoliko sati vožnje od Los Anđelesa. U jednom momentu tokom planiranja puta ideja je čak bila da ga prekočimo, ali srećom nismo i drago mi je zbog toga. Iskreno, nisam imala ama baš nikakva očekivanja od grada kocke i razvrata smeštenom u sred pustinje, ali Las Vegas se na kraju pokazao kao senzacija za sebe i kao takav mi se zapravo svideo. Najbolje opisujem Las Vegas sledećom rečenicom: Sve je fejk, ali je tako kul fejk. Jednostavno, tamo ćete naći i Ajfelovu kulu i Kip slobode i trg San Marka u Veneciji, i buržujske hotele koji izgledaju kao naslikani i sve što može da vam padne na pamet. I vi naravno znate da je sve to čista kopija, plus napolju ima milion stepeni i ne možete da dišete koliko je vruće, ali opet je nekako sve na svom mestu u tom opštem cirkusu i sve se to nekako uklapa jedno s drugim.

Veče u Las Vegasu proveli smo na vrlo interesantan način. Oko 21h išli smo na spektakl “Beatles Love” svetski poznatog akrobatskog cirkusa Cirque du Soleil u čijim predstavama nema životinja već su sve animacije izvedene od strane neverovatno fizički sposobnih cirkuskih igrača i igračica. Nažalost nisam slikala niti snimala, te ne mogu da vam dočaram koliko je šou bio zanimljiv i lepo izveden. Potom smo se uputili na kasnu večeru u restoran Hell’s Kitchen poznatog kuvara Gordona Remzija koji je poznat po istoimenom kulinarskom TV šou Hell’s Kitchen. Naravno ovo je bila Frančeskova ideja koju sam ja ispratila, iako nas je večera koštala kao Svetog Petra kajgana, a po mom mišljenju nije bila ama baš ništa posebno. Ali ‘ajde, bili videli, verovatno bi mi posle bilo žao što sam bila u Vegasu a eto to nisam probala.

Jutro posle bilo je rezervisano za kazino (da, u Las Vegasu je ok kockati se u 10 ujutru) gde sam na ruletu “ubola” 50 dolara. Ja se generalno lako navlačim na kockanje (džaba studije matematike) pa me je Frančesko bukvalno odvukao čim smo bili u minimalnom plusu. 🙂 Bilo je vreme da krenemo prema destinaciji koju sam najviše čekala, a to je Veliki kanjon reke Kolorado.

5 sati vožnje bilo je potrebno kako bismo stigli do našeg hotela koji se nalazio na oko pola sata od južnog dela Velikog kanjona. Inače, od Las Vegasa možete stići do kanjona i za “samo” dva sata, ali su nama u planu bile i neke mnogo istočnije tačke te je imalo mnogo više smisla otići na mesto koje je ipak malo udaljenije. Pronaći smeštaj u zoni Velikog kanjona je jedna veoma zahtevna stvar. Sve što ima normalnu cenu prilično je udaljeno, a sve što je manje-više u blizini je mnogo skupo. Nama, koji smo dosta vremena provodili u autu, cilj je bio da smanjimo vreme putovanja te smo se opredelili za opciju skupljeg smeštaja. U kanjon smo stigli u predvečerje i ovo je bila jedna od najboljih ideja ikad. Fotografije su ispale fenomenalno a mi smo imali prilike da uživamo u neverovatnom miru koji, iz nekog čudnog razloga, turisti ne uspevaju da naruše.

Kanjon reke Kolorado dugačak je oko 450 kilometara, a dostiže do 30 kilometara širine. Nalazi se u saveznoj državi Arizona. Geolozi tvrde da se prapočetak formiranja Velikog kanjona desio pre 2 biliona godina (!), a različiti slojevi padina kanjona pripadaju različitim geoistorijskim epohama. Iako nije najdublji kanjon na svetu, Veliki kanjon privlači turiste zbog svoje veličine i neverovatnih boja isprepletenih u njegovim stenama. Mene konkretno je iznad svega privukla ideja o postojanosti kanjona koja je jača od prolaznosti vremena i misao da jednom ovakvom gigantu milenijumi ne mogu bukvalno ništa, a da smo mi samo jedan sekund njegove istorije. Zanimljivo mi je i to koliko je reka Kolorado zapravo minijaturna u odnosu na ono što su stoleća stvorila u njenom najbližem susedstvu.

Što se daljih detalja vezanih za istoriju Velikog kanjona tiče, nema smisla da vas ja koja nisam geolog smaram gomilom podataka jer tome služi Wikipedia, ostaviću vas jednostavno da gledate slike i (nadam se) barem delom uživate onoliko koliko sam ja.

Dan koji je sledio bio je planiran za još jednu turu kroz obronke južnog dela Velikog kanjona, a potom za obilazak severoistočnog dela u kome se nalaze neke od najpopularnijih atrakcija – Horseshoe band (Zavoj Potkovica reke Kolorado) i Antelope Canyon (Kanjon Antilopa). Dve destinacije nalaze se na veoma maloj udaljenosti i obe su jednako atraktivne, tako da nikako nemojte dopustiti da vidite samo jednu, a drugu preskočite. Horseshoe bend je jednom rečju PRELEP i definitvno je njegova lepota prevazišla sva naša očekivanja. Imali smo pritom i sreće da se tamo nađemo po veoma lepom sunčanom vremenu zbog koga su plava boja reke, kao i zelenilo oko nje, bili još upadljiviji pa je samim tim prizor bio još lepši. Generalno u Zavoju Potkovice nema puno zadržavanja jer ne možete da mu se približite niti da kroz njega hodate, a predeo u neposrednoj blizini je praktično pustinjski i neshvatljivo je toplo.

Antelope Canyon je mnogo komplikovaniji za obilazak i ovde morate ići sa vodičem, a cena uopšte nije banalna (mi smo platili 66 dolara po osobi). Naime, nekada je i ovaj kanjon mogao da se razgleda u slobodnoj režiji, ali jednom prilikom su tokom nevremena turisti ostali zarobljeni unutra, pa se od tada rade isključivo organizovane ture. Kanjon Antilopa je nestvarno mesto gde su prizori bukvalno svemirski, a nastali su potpuno prirodnim putem. Pesak u ovom delu Amerike je posebnog tipa i u dodiru s vodom se stvrdnjava praktično odmah. Vetar zatim potpomaže eroziju stvrdnute smese, otkida delove, sužava oblike i stvara pukotine u koje će posle ponovo ući kiša i išarati im zidove. Ova priča vam naravno deluje mnogo “bajkovito” sve dok ne vidite Kanjon Antilopa i shvatite kakva je zapravo moć prirode. Takođe shvatite gde su verovatno snimane scene iz svemira u američkim filmovima. 🙂

Kad smo već kod svemirskih destinacija, nemoguće je ne pomenuti Monument Valley (Dolina Spomenika) koja se nalazi na granici Jute i Arizone a koja je bila naša sledeća meta. Do Doline Spomenika morate putovati barem dva sata iz praktično bilo koje relativno bliske naseljene tačke. Postoje zapravo dva hotela u neposrednoj blizini, ali praktično je nemoguće naći mesto, a mislim da i koštaju papreno. Monument Valley je pustinjski i nenaseljen predeo, no ono što vas čeka kada jednom stignete do nje vredno je svakog napora. Isto kao u slučaju Kanjona Antilopa, i ovde je erozija učinila svoje, formirajući neverovatne oblike bukvalno kosmičkog izgleda. Mnogo je filmova snimanih baš u ovom predelu, a kažu da je upravo Dolina Spomenika decenijama oblikovala sliku koju ljubitelji filmova imaju o američkom zapadu. Dolinu je najlakše obići kolima pošto postoji put koji obilazi sve njene delove, mada sam primetila da se neke grupe odlučuju i za šetnju. Ovo mi je delovalo kao pravi podvig za koji u datom momentu definitivno nismo imali fizičke spremnosti, ne toliko zbog dugog šetanja, koliko zbog činjenice da se radi o “goloj” pustinji. I ovde, kao u slučaju Velikog kanjona, slike vrede više od bilo kakvih opisa, zato uživajte.

Monument Valley je bila najsevernija tačka našeg puta. Sada je bio red da se spustimo ka jugu u saveznu državu Novi Meksiko. Prva planirana stanica bio je najveći grad Albukerki (da, onaj gde je Duško Dugouško trebao da skrene levo), potom obližnji glavni grad Santa Fe, a na kraju nacionalni spomenik bela pustinja White Sands koja je mnogo obećavala.

Albukerki je grad za koji nam je već unapred bilo jasno da nije mnogo turistički. Plus smo imali tu nesreću da se tamo nađemo u nedelju uveče (neke planove smo morali da ispomeramo, te smo tamo stigli mnogo kasnije nego što se to očekivalo), pa je pritom i sve bilo zatvoreno. Napravili smo kraću šetnjicu po starom gradu koji je pretrpan prodavnicama predmeta indijske izrade. Inače, indijski rezervati se u Americi uglavnom nalaze u zapadnom i centralnom delu, a u severnom Novom Meksiku ih ima baš puno, toliko da je cela zona pod njihovim velikim kulturnim uticajem. Jutro posle smo imali da napravimo još jedan krug kroz centralni deo grada, a potom smo odradili i malo šopinga (kupili smo ćebe indijske izrade) i uputili se u Santa Fe, glavni grad države Novi Meksiko i najstariji od svih glavnih gradova američkih država.

Santa Fe je, očekivano, bio mnogo prijatnije iznenađenje od Albukerkija. Radi se o veoma malom gradu za američke standarde (60-70 hiljada stanovnika) koji je uz to potpuno drukčiji od svega što možete da zamislite. Ovo je grad u kome su kuće građene od blata i takve su ostale do dan danas. Meni je delovao kao grad Freda Kremenka, mada kopajući po internetu nisam pronašla nikakvu vezu između Bedrock-a i bilo kog postojećeg grada. Iako mali, Santa Fe je prepun galerija slika i enterijera, ima i nekoliko prelepih crkava, a indijsko nasleđe se itekako oseti. Našli smo se u ovom gradu 12.avgusta i u turističkom info centru smo saznali da se u jednom od obližnjih indijskih sela baš tog dana održavalo godišnje slavlje uz pesmu i igru. Inače, indijska sela uglavnom nisu prijateljski nastrojena prema turistima, te je ovo bila jedinstvena prilika da se u miru poseti jedna njihova enklava. Plesovi su bili mnogo karakteristični i izvođeni od strane pravih Indijanaca, no telefoni su bili striktno zabranjeni pa nismo uspeli ništa da snimimo.

Hajde sada malo da vam pričam o Indijancima. Kao što znate, od kada je Amerika kolonizovana, Indijanci su se povukli u rezervate i među njima i “novim” stanovništvom amerikog kontinenta ima vrlo malo interakcije. Ipak, Indijanci, iako izolovani, moraju od nečeg da žive i prežive, te su razvili neke delatnosti koje im to omogućavaju. Jedna, već pomenuta, jeste izrada predmeta za kuću i suvenira koji potom bivaju prodavani u obližnjim gradovima, a druga je, verovali ili ne, kazino. Skoro svako indijsko selo poseduje kazino odakle Indijanci zgrću lovu na uštrb lokalaca/turista koje tog dana sreća baš nije pogledala. Zovite ih naivnim!

S druge strane, Indijanci, iako ljubitelji para, nisu naročito ludi za turistima. Neka sela manje, neka više, ali generalno su srećniji kad ih niko ne zamara. Neki rezervati imaju “radno vreme” kada su dozvoljene posete, no i tada je bolje biti u predostrožnosti i ne gurati nos previše. Korišćenje mobilnih telefona je striktno zabranjeno (ukoliko ih vide, bivaju vam trajno oduzeti) i verujte mi da vam se ne šali sa ovim tipovima. Slika, kao što sam već rekla, nemam, a sve ovo napisano proizilazi isključivo iz mojih ličnih utisaka.

Novi Meksiko je jedna neverovatna država. Od Santa Fea, uputili smo se prema krajnjem jugu kako bismo pred zalazak sunca stigli u belu pustinju White Sands. Trebalo je nekih, čini mi se, 4 sata vožnje, no distance u Americi su nešto potpuno drugačije od bilo čega što imamo u Evropi, pa nam je 4 sata čak i bilo ok. Ovde inače, kad vam dve tačke deluju vrlo blizu, to znači da imate barem jedno dva sata vožnje od jedne do druge. A da ne spominjem što Amerikanci sve obračunavaju u miljama, a vi se blago šokirate kad shvatite da je ništavih 100 milja zapravo prilično velikih 160 kilometara. Elem, vratimo se Novom Meksiku i naših 4 sata vožnje kroz NIŠTA. Praktično imate pravolinijski put pred vama,a sve je ravno pa vidite nekoliko kilometara unapred. Oko vas nema ničega sem stepe, a ponekad vidite po koju kravu koja pase, no nemate pojma na koji način su stigle do tamo, s obzirom na to da niti ima naseljenih mesta, niti žive duše uopšte (sem krava). Nema ni drugih auta na putu, niti benzinske pumpe, niti odmorišta, nema ama baš ničega. Velika sreća je bila da tim putem nismo morali po noći, jer bi stvarno bila žurka. Kad smo konačno pronašli pumpu, imali smo preostalog goriva za bukvalno jedan ceo kilometar. Frančeskova nervoza je bila na maksimumu, a meni je sve to čak i bilo ok jer sam se nekako lako srodila sa Novim Meksikom. Dve misli su mi pale na pamet: prva, da Amerika definitvno, ali definitivno nisu Nujork ili LA, koji nam se najviše serviraju, već ova slabo naseljena beskrajna prostranstva; druga, da mi je sada malo jasnije kako je ta ista Amerika glasala za Trampa. 🙂

Poslednja stanica na putu kroz Novi Meksiko bila je već pomenuta bela pustinja White Sands koja je, sudeći prema lepoti fotografija, zajedno sa Velikim kanjonom i Dolinom Spomenika, odnela ubedljivu pobedu. Pitaćete se kako je moguće da je pustinja bela? Evo ovako, pre oko 100 miliona godina ovaj deo američkog kontinenta bio je zapravo prekriven morem čije je dno bilo od gipsa, a gips je kao što znamo beo. Razorno dejstvo plime i oseke, milenijumima je mleo gips i od njega se stvarao pesak. More se potom skroz povuklo, a vetar je doprineo da se čitav novonastali beli pesak akumulira u jednu homogenu gomilu koja se danas naziva bela pustinja White Sands.

Kako je naći se u beloj pustinji? Dosta neočekivano, osećaj je totalno kul i jedinstven. Imate osećaj da je sve to sneg i atmosfera vam nekako deluje Božićna, no vi ste zapravo u letnjoj odeći. Tek kad se približite dinama, shvatite da se ne radi o snegu, već o pesku, mada je ovaj pesak mnogo drukčiji od peska na koji ste navikli. Ne lepi se i ne ostavlja bukvalno nikakav trag. Proveli smo savršen zalazak sunca u beloj pustinji, a potom smo ostali i kada je pao mrak da bismo gledali zvezde padalice. Kao i obično, videli smo ih veoma malo, jer baš kad ih čekaš one neće da padnu, no kompletan utisak je bio zaista prelep i preporučujem svima da obavezno posete White Sands ukoliko su u mogućnosti.

Poslednji dani našeg puta po Severnoj Americi bili su rezervisani za Teksas. Noć posle obilaska bele pustinje proveli smo u teksaškom gradu El Paso koji se nalazi na samoj granici sa Meksikom, a potom smo se uputili u San Antonio. Ova dva grada uopšte nisu blizu i vožnja je trajala oko 9 sati, no u blizini San Antonia se nalaze Austin i Houston, te ukoliko smo želeli da vidimo Teksas taj dug put je praktično morao da se odradi. Sam put, iako duži, prošao je bolje nego onaj kroz Novi Meksiko, recimo da se desilo po koje naseljeno mesto, bilo je i malo oluje usput, stali smo i da jedemo, tako da je nekako sve u svemu ova najduža etapa puta prošla iole ok. Jedina stvar koja nije bila u skladu s našim očekivanjima jeste ta da je Teksas ipak delovao urbanije nego što smo zamišljali. Mi smo valjda imali u glavi puste predele i kauboje koji “kolo vode”, no dočekala nas je prilično moderna država u kome tome baš i nije bilo tragova. Čak, kada smo pričali s jednim Teksašanom u Hjustonu, rekao nam je da to što smo očekivali zapravo može da se vidi u Novom Meksiku i, iz našeg iskustva u ovoj državi, verovatno je bio u pravu. 🙂

San Antonio se pokazao kao najlepši među teksaškim gradovima koje smo imali prilike da vidimo. Ima nekako evropski vajb i, za razliku od većine američkih gradova, San Antonio ima istoriju. Ona je prvenstveno vezana za period borbe za nezavisnost Teksasa početkom 19. veka. U samom centru grada nalazi se utvrđenje Alamo koje je poznato po herojskoj bici iz 1836.godine u kojoj su Teksašani bili katastrofalno poraženi od mnogo brojnije meksičke vojske. Uprkos porazu, Teksas je iste godine izvojevao nezavisnost od Meksika i nekih 9 godina je postojao kako samostalna država, a tek posle toga ušao je u sastav SAD-a. Naravno, meksička kultura zadržala je svoje snažno dejstvo u Teksasu, a u San Antoniu se to najbolje vidi na šarenoj gradskoj pijaci koja je, osim meksičkim suvenirima, sombrerima i sličnim, bogata i veoma dobrim restoranima meksičke hrane.

River Walk, odnosno šetalište pored reke, je po meni najlepši deo grada i kada ste ovde vi definitvno nemate utisak da se nalazite u sred Amerike. Takođe, malo van grada nalazi se i Mission Road oko koga se nalaze četiti katoličke misije koje svedoče o španskom kolonijalizmu između 17. i 19.veka i njihovom podvigu da lokalce konvertuju u katoličku religiju.

Austin, za razliku od San Antonia, delovao nam je manje inspirativno. Uz to nas je dočekala i večernja oluja, tako da celokupno iskustvo, osim dobrog hamburgera koji smo pojeli u jednom restoranu, i nije bilo bog zna kakvo. Pretpostavljam da grad jednostavno nije mnogo turistički, odnosno da je potrebno “kopati” malo više nego za šta smo mi imali vremena, kako bi se pronašao interesantan sadržaj, mada ne verujem da ga baš nema uopšte. Bilo kako bilo, stigli smo da posetimo sedište države Teksas, koje je jedna elegantna i savršeno osvetljena palata.

Hjuston, iako četvrti po veličini grad u Americi (posle NYC, LA i Čikaga), lako je mogao da prođe u našim očima kao Austin, no tamo smo srećom imali prijatelje s kojima smo proveli zanimljivo veče i dan posle. Hjuston se takođe nalazi dosta blizu mora, tako da smo čitavo jedno popodne proveli na lokalnoj Galveston plaži koja pripada Meksičkom zalivu. Ova plaža po lepoti zaostaje mnogo u odnosu na Kaliforniju, no sve u svemu, bolje da je ima nego da je nema. 🙂 Hjuston downtown nije delovao privlačno ni po kom osnovu, pa ga nismo ni obišli, već smo čitav dan posle izleta u Galveston proveli u NASA-inom Space centru. E ovo je već bilo nešto. Videli smo kako se grade rakete koje bivaju lansirane u kosmos, čuli smo mnoštvo podataka o istoriji lansiranja što u svemir uopšte što na Mesec, a najzanimljiviji deo bio je onaj kada smo ušli u prostoriju sa koje je 1969.godine praćeno iskrcavanje posade letelice Apollo 11 na površinu Meseca. Kako to samo Ameri znaju da odrade, prostorija je ostavljena u originalnom obliku, ekrani na zidovima bili su zaustavljeni na ono što su prikazivali u momentu kada je Apollo 11 dotakao Mesec, a mogli smo i da čujemo snimak govora Nila Armstonga i rečenicu “Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo”. Jedno zaista neopisivo iskustvo, mada, sumnjičava kao i uvek, ne mogu a da se ne zapitam kako je moguće da se čovečanstvo 50 godina kasnije nimalo nije pomerilo u odnosu na ono što je urađeno 1969.godine (ili bar nije za naše znanje). Biće, kao i obično, da se radi o nekakvim političkim interesima, no tome na ovom blogu nema mesta, ili barem nema dok se dobro ne iznerviram. 🙂

Posle bukvalno celodnevnog izleta u Space centar, došlo je vreme da se put privede kraju. Čekao nas je aerodrom i let za Njujork u kome sam provela još dva dana, a potom sam letela nazad za Milano. O Njujorku ću pisati poseban post, to je ipak grad u kome sam provela više vremena, a do kraja godine ću sigurno otići još jednom ako ne i dvaput.

Nekoliko bitnih praktičnih informacija vezanih za naš put u Ameriku, za slučaj da i vama padne na pamet nešto slično. Ok smeštaj u većini mesta koja smo obišli (ne računajući LA i Veliki kanjon) može da se nađe po pristojnoj ceni. Noć u motelu za dve osobe košta oko 60 dolara, doručak je uglavnom uračunat u cenu i mesta su veoma lepo održavana i čista. Naravno, ne radi se o nikakvom luksuzu (za to ćete platiti mnogo više), već o mestima gde je odnos cene i kvaliteta na dobrom nivou. Što se tiče rent-a-car-a, ovde je raspon cena jako širok. Generalno, ukoliko imate prijavljeno boravište u Americi (što moj momak ima), cene su više nego prihvatljive, no ukoliko je vaše boravište bilo gde drugo, onda u zavisnosti od razdaljine rentiranje auta može da košta zaista jako puno. Gorivo je prejeftino (prosek je 3 dolara po galonu, a galon ima skoro 4 litre!), a putarina se ne plaća (ili se barem nije plaćala u državama kroz koje smo mi prošli).

Jedina, po meni, mana našeg puta u Ameriku bila je hrana. Naravno da tamo možete naći sve moguće vrste hrane u svakom mogućem cenovnom rangu, no kada dosta vremena provodite na putu, praktično ste osuđeni na Mc Donald’s i slične lance brze hrane. Ja stvarno ne mogu da ručam i večeram hamburgere svaki dan, falilo mi je voće i povrće, a meso uopšte nije delovalo kao pravo meso. Često sam naručivala salate a nekad sam i po čitave dane provela jedući grickalice koje smo poneli iz Italije pošto su i one bile bolje od bilo čega što smo na autoputu mogli pronaći. Frančesko je, s druge strane, malo više naviknut na ovu situaciju i malo bolje podnosi ideju jedenja hamburgera svaki dan, tako da on nije previše patio. Valjda sve zavisi kako ste navikli i kako se inače hranite.

Izuzev priče o hrani, moj celokupan turistički utisak o Americi je više nego pozitivan. Ovaj kontinent zaista ima šta da ponudi i mislim da je prava šteta ne posetiti ga. Slobodno izjavljujem da, iako znam da se nekima neće svideti, s turističke tačke gledišta ja zaista volim Ameriku.

Hvala na čitanju,

Aleksandra

Podeli:

Comments are closed.

Kategorije

Kontakt

Zahvaljujem Vam se na čitanju i komentarisanju mojih postova. :)

Ne zaboravite da me pratite na Fejsbuku i Instagramu, a ako želite da budete obavešteni mejlom svaki put kada izade novi post, upišite se na mejling listu.

Ukoliko imate bilo kakvo pitanje ili sugestiju, slobodno mi pišite!

Imajte lep dan,
Aleksandra



[recaptcha class:recaptcha size:compact]