Top

20. May 2018.

LIBAN: IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA (2.deo)


Dobar dan!

Vreme je za nastavak priče o mom putovanju kroz Liban. U prvom delu provela sam vas kroz Bejrut, kao i obližnje atrakcije – pećinu Jeita, brdo Harissa i drevni gradić Byblos, a potom je red došao na Batroun – primorski grad smešten na oko 50km od Bejruta, koji je otprilike na pola puta između prestonice i Tripolija, drugog najvećeg grada u zemlji.

Batroun nije naročito velik i prvenstveno je poznat po nekoliko veoma lepih rezorta u kojima se može uživati kako u predivnom moru, tako i u fensi bazenima i isto tako fensi barovima i restoranima. Noć u Batroun-u bila je ona za koju smo se nadali da ćemo se istinski odmoriti, a takođe smo, iako je bio samo kraj aprila, delom sebe očekivali da ćemo uspeti da se okupamo u moru ili barem u bazenu. Otišavši, dakle, u Batroun iz skoro isključivo hedonističkih razloga, nimalo nismo bili spremni na oluju koja nas je zadesila kako smo odseli u hotel. Jasno je već tada bilo da od kupanja sutradan neće biti ništa, tako da smo jutro posle isključili da se malo osunčamo a onda smo krenuli u obilazak grada. Neočekivano, isti se pokazao mnogo simpatičniji nego što smo očekivali. Jednim delom obale dominira 225m dug Feničanski zid, za koji se smatra da je jednom davno u stvari bio peščana dina, sve dok se čovek nije dosetio da je modifikuje kako bi ga štitila od morskih oluja i potencijalnih neprijatelja. Tik do Feničanskog zida nalazi se omanja crkvica pod nazivom „Lady of the Sea“ izgrađena u 19. veku, a kao što možete videti na slikama ispod i zid i crkva su neverovatno fotogenični. Sam grad obiluje sa još nekoliko katedrala i crkava, ali meni su u najlepšem sećanju ostale gorepomenuta minijaturna crkvica i Feničanski zid. Ulice Batroun-a su veoma uske, te će vam na momente delovati da se krećete kroz italijanske gradiće. Iskreno preporučujem obilazak ovog mesta ukoliko se ikad nađete u Libanu – autentično je, a pritom se do njega stiže veoma lako, minibusevima koji iz Bejruta kreću za Tripoli.

 

Tripoli, iako smo inicijalno imali neki poluplan da ga posetimo, na kraju smo ipak preskočili. Osim što nam je bio prilično izvan isplanirane putanje, ovaj grad nije smatran naročito bezbednim jer se nalazi relativno blizu granice sa Sirijom (pitali smo par lokalaca za mišljenje, ali nam ga nisu savetovali), a van toga – odlazak u Tripoli značio je novo klackanje minibusevima i rizik da se iz istog moramo vraćati za Bejrut u gluvo doba noći, jer nam je smeštaj već bio rezervisan.  Da li je bilo pametno preskočiti Tripoli, ne znam ni sama. Shvatićete u daljem delu teksta da smo se kretali i mnogo bliže sirijskoj granici nego što bi to bilo u slučaju da smo otišli u ovaj grad, a nismo bili ni daleko od Izraela sa kojim je Liban u ratu. Bilo kako bilo, o ovom ćemo gradu morati čitati iz neki tuđih putopisa.

Dan posle Batroun-a bio je rezervisan za Baalbek, verujem najvažniju atrakciju čitavog Libana. E, ovaj grad se zaista nalazi blizu Sirije – prva sela počinju bukvalno iza prvog brda. Čitavo područje istočnog Libana, inače,  nije smatrano bezbednim zbog blizine Sirije, ali turistička mesta poput Baalbek-a sasvim su prihvatljiva za obilazak. Jasno, kako kročite u grad shvatićete da se rat nalazi na korak. U odnosu na ostatak libanskih gradova koji već ne obiluju bog zna kakvim bogatstvom, ovde je nemaština još izraženija. Takođe, Baalbek-om, kao i čitavim istočnim delom zemlje dominira Hezbollah. Gradom dominira Velika džamija koja zbog svoje zlatno plave boje pomalo podseća na Kupolu na steni (Dome of the Rock) koja se nalazi u Jerusalimu (libanskim žiteljima zabranjen je ulaz u Izrael). Ono zbog čega turisti rado posećuju Baalbek u stvari je rimsko arheološko nalazište koje se smatra jednim od najvećih na svetu, a koje je pod zaštitiom UNESCO-a od 1984. godine. Kompleks je ogroman i u njemu se nalazi velelepni i veoma dobro očuvan Bahusov hram, zatim stubovi nekadašnjeg Jupiterovog hrama i ostaci Venusovog hrama. Legenda kaže da je u izgradnji hramova učestvovalo 100.000 robova, a da su radovi počeli oko 60 godina pre nove ere. U četvrtom veku ovo pagansko mesto je preobraženo je u hrišćansko, a potom su u 7.veku isto nastanili Arapi koji su hramovima vratili stari izgled. Od tada su isti preživeli različite epohe – kako krstaške ratove, tako prirodne katastrofe, te je mesto skoro sasvim oronulo i palo u zaborav. Tek sredinom 18.veka na isto je ponovo usmerena pažnja, a krajem 19. počela je restauracija ovog velelepnog arheološkog nalazišta koje danas privlači turiste iz čitavog sveta.

U povratku iz Baalbek-a, preporučujem vam da svratite u Zahle – gradić poznat po vinu i hedonizmu, smešten na oko 55km od Bejruta, gde uz obalu reke Berdawni možete uživati u odličnim restoranima koji nude tipične arapske specijalitete – humus, baba ganuš, falafel, fati, kao i neodoljivi slatkiš koji nosi naziv knafeh. Ja sam veliki ljubitelj arapske kuhinje i sigurno je među meni omiljenim svetskim kuhinjama, a vama bih takođe preporučila da osim standardnih svima nam poznatih turskih đakonija, probate barem humus i falafel ukoliko za to ikada budete imali prilike.  Verovatno najzanimljivija stvar vezana za Zahle jeste vinski podrum Ksara koji postoji već preko 150 godina, a koji je karakterističan po čuvanju vina u isprepletenim podzemnim rimskim hodnicima. Ovo je najveća libanska vinarija i njihovo vino se izvozi u mnoge delove sveta. Za posetioce Ksara nudi besplatni 45-ominutni obilazak kompleksa i degustaciju vina, posle čega ukoliko želite možete kupiti ono koje vam se najviše dopada. Naš je baksuz bio taj da smo u Ksaru stigli tik pred zatvaranje, te smo uspeli samo na kratko da obiđemo osnovne prostorije.

 

 

Dan nakon obilaska Baalbek-a i Zahle-a bio je isplaniran za Shouf – biorezervat u kome je smešteno oko 25% libanskog kedra. Iz Bejruta ćete minibusom stići u neposrednu blizinu Shouf-a, odakle je potom potrebno unajmiti taksistu koji će vas odvesti do ulaza u biorezervat i ispred istog sačekati. Ako ste ljubitelj zelenila kao ja, ovo bi vam mogao biti najlepši libanski izlet. Ono što Shouf prvenstveno nudi jesu šetnje kroz prelepe šume kedra koje će vas bukvalno ostaviti bez daha. Uživanje u plavetnilu neba, zelenilu kedra i šarenilu poljskog cveća koje raste na svakom koraku dovoljno je da se i najopterećeniji um opusti i nakratko prepusti čarima prirode. Naša šetnja trajala je oko sat i po vremena i uspeli smo da stignemo i do jezera koje se nalazi relativno daleko od ulaska u rezervat. Zanimljivo je to da je moguće i kupiti drvo kedra pored koga će postaviti tablu sa vašim imenom i datumom od kada je drvo vaše. Smatram ovo vrlo simpatičnim načinom da se prikupi deo sredstava za očuvanje šume, mada je cena dosta visoka za standardnog turistu – jedno drvo košta 150 dolara. Bili u želju i mogućnosti da posedujete drvo kedra ili ne, svakako bih vam savetovala da obiđete ovaj deo Libana.

 

Poslednji dan naše libanske ekskurzije bio je rezervisan za dva grada na jugu zemlje – Sidon i Tir. Ukoliko krenete da čitate savete za turiste, mnogo puta ćete naići na sajtove koji ne preporučuju odlazak na ova mesta jer se u blizini oba grada nalaze palestinski izbeglički kampovi. Ono što vam naravno niko ne kaže jeste da izbeglički kampovi nisu tu smešteni od juče, pa da je masa i dalje besna i razjarena, već da palestinci ovde žive već 70 godina. Mnoge generacije, dakle, rođene su u ovim kampovima, a sigurno ima onih koji su svoj vek započeli i završili u istima. Da li mislite da neko već 70 godina ovde samo sedi i vreba turiste koje će povrediti? Kako da ne. Smatram da u oba grada treba biti oprezan, ali ta opreznost treba da bude ista kao i u svakom drugom mestu na zemlji gde vladaju beda i slabo obrazovanje i NIPOŠTO ne treba biti vezana za određenu naciju ili religiju.

Sidon (Saida) jedan je od većih libanskih gradova koji broji preko 160.000 stanovnika. Kako biste stigli do njega iz Bejruta potrebno vam je oko sat vremena vožnje. Najveća atrakcija ovog grada jeste krstaški zamak koji se nalazi uz obalu mora. Isti je izgrađen početkom 13.veka i bilo je više pokušaja da se uništi. Osim njega, turistički značajna meta u Sidonu jesu i ruševine nekadašnjeg zamka Svetog Luisa koje se nalaze na drugoj strani gradske pijace u odnosu na krstaški zamak. Iskreno, nisu nas naročito oduševile jer je prilaz veoma loš a zidine su zaista slabo očuvane. Najlepši utisak koji sam ponela iz Sidona jeste malopre pomenuta gradska pijaca (na arapskom souk) na kojoj bukvalno možete pronaći šta vam duša ište – od voća i povrća, slatkiša, pa sve do marama, bižuterije, posteljine i čega sve ne. Pijaca je ogromna i njome možete prošetati bez da vas iko vuče za rukav da nešto kupite. Mene je podsetila na onu koju sam videla u Vitlejemu, dok smo šetali prema hramu Hristovog rođenja.

 

Posle par sati provedenih u Sidonu, red je došao na Tir, najjužniji veći grad Libana koji je, zaključićete, mnogo propatio zbog rata između Libana i Izraela. Smešten na obali mora poput Sidona, ovo je grad u kome se zaista može uživati – on obiluje prelepim šetalištima, a ni plažni barovi nisu retka pojava. Sa turističke tačke gledišta, ono što Tir ima da ponudi vezano je (gle čuda) za ostatke iz razičitih epoha koje je istorija nemilosrdno nametala ovom gradiću. Blizu obale mora nalazi se Al Mina – arheološko nalazište koje sadrži ostatke nekadašnjeg krstaškog zamka, dok je Al Bass kompleks koji se nalazi malo dalje od centra grada, a koji apsolutno treba podsetiti zbog obilja konstukcija iz perioda rimske i vizantijske dominacije. Zanimljivo je to da se pored Al Bass-a nalazi omanji palestinski izbeglički kamp (u njemu živi oko 5.000 ljudi). Šetajući kompleksom imali smo dobar pogled na susedstvo u kome se na par mesta vijorila palestinska zastava, a u jednom momentu je neko čak ispaljivao vatromet – pretpostavljam se se radilo o nečijoj svadbi ili nekom kolektivnom slavlju. Čisto da vam bude jasno da ovde narod živi kao i na svakom drugom mestu na planeti. Na izlasku iz Al Bass-a, sreli smo jednog gospodina koji je vrlo dobro pričao engleski i koji nam je objasnio da su izbeglički kampovi jednom davno bili pravi kampovi – ljudi su bukvalno živeli u šatorima, jer prisiljeni da napuste svoje domove, nisu imali sredstava za bilo šta drugo. Sa godinama su se stvari promenile, mnogi su sada zaposleni u Tiru, te su se i uslovi života promenili. Prema rečima ovog čoveka, nipošto nije opasno kretati se u blizini kampova, no ulaz nije moguć ukoliko niste lice koje na neki način doprinosi kampu i imate dokaz o tome. Hvatajuću autobus za Bejrut prošli smo pored ulaza u kamp odakle su nam neki stanovnici mahali. Naleteli smo i na omanju tezgu koja je prodavala zastave Libana i kupili jednu – ipak je ova zemljica pokazala mnogo bratstva kako prema Palestini, tako prema Siriji, u vremenima kada je to bilo najpotrebnije.

 

Kakav je moj celokupan utisak o Libanu? Upravo onakav kakav je naslov ovog posta. Radi se o jednoj veoma netipičnoj zemlji koja se nalazi zaista na pola puta između arapskog i zapadnog sveta, kako po reljefu, tako po religiji. S druge strane, u pitanju je narod koji je užasno propatio svoju raznolikost i koja do dan danas ostaje njegovo najlepše breme. Mnogobrojni ratovi ostavili su pečate na današnji izgled Libana, ali sve češće posete turista neprestano daju nagoveštaje nekog boljeg života.

Ukoliko želite da posetite Bliski Istok ali se još niste odlučili za tačnu destinaciju, razmišljajte o Libanu kao o nekoj „lajt“ verziji, s obzirom da ova zemlja u sebi ima dosta evropskog: Daje vam dovoljno mogućnosti da upoznate muslimanski svet, a da se ipak ne osećate kao u potpunoj tuđini. Ukoliko, ipak, preferirate da uz bliski susret s drugom religijom pritom vidite i prava čuda prirode poput, na primer, Mrtvog mora i Petre, onda je Jordan (koji ostaje moja omiljena bliskoistočna zemlja) možda bolji izbor za vas.

Do sledećeg posta,

Aleksandra


Podeli:

Budite prvi u diskusiji!

Obaveštavaj me o
avatar
wpDiscuz

Kategorije

Kontakt

Zahvaljujem Vam se na čitanju i komentarisanju mojih postova. :)

Ne zaboravite da me pratite na Fejsbuku i Instagramu, a ako želite da budete obavešteni mejlom svaki put kada izade novi post, upišite se na mejling listu.

Ukoliko imate bilo kakvo pitanje ili sugestiju, slobodno mi pišite!

Imajte lep dan,
Aleksandra