Top

8. October 2017.

Na nesrpskoj svadbi

Zdravo narode.

Pre nekoliko dana imala sam priliku da, po prvi put u životu, prisustvujem jednoj svadbi koja nije srpska. Ukoliko redovno čitate moje tekstove, razumećete da se radilo o italijanskoj. Kako mladence skoro pa nisam poznavala (da, dešava se i kod njih), a kako je svadba bila veoma mirna, imala sam dosta vremena da analiziram ljude i sam događaj, te vam prenesem glavne zaključke.

Sve je počelo kada sam par nedelja pre događaja pitala jednu stariju prijateljicu da li će na svadbi da se igra, čisto da znam šta da obujem. Žena me je gledala belo jedno desetak sekundi, a onda mi je odgovorila: „Ma kakvo igranje, mi samo jedemo“. Ok, ako je za pozeraj, obuću onda najneudobnije štikle, baš one što ni za jednu srpsku svadbu crnom dušmaninu ne bih poželela.

„Koliko bi trebala da traje svadba?“ upitah. „Pa, počinje oko pola 11, računaj dakle da će oko 4 popodne biti gotova“. Samo toliko? Ok, šta sad, pozvana sam i moram da odem. Uveče bar kad se vratim mogu da spremam kuću ili radim već nešto.

Dan svadbe. Stižemo u crkvu. Direkt u crkvu, dobro ste razumeli. Ništa trube, kolo, izađi mala, toga ovde nema.

Prvo iznenađenje: oblačenje. U poslednje vreme dosta sam obilazila butike jer za koju nedelju imam jednu mnogo bitnu srpsku svadbu. Svakakve haljine sam videla, međutim ništa mi od toga nije delovalo „na visini“, te ja još nemam stajling  za taj bitan događaj. S druge strane, za ovu svadbicu na kojoj sam bila prilično nebitan gost, obukla sam neku nepretencioznu haljinicu koju sam već imala u ormanu i opet uspela da budem elegantnija od većine devojaka – pogodićete, one su nosile upravo one haljine koje sam videla po buticima proteklih nedelja. Ukoliko nisu bile u haljinama, nosile su zimske šešire sa kratkim obodom i crni ruž za usne ili neke duge suknje bog da te sačuva ukobinovane sa starkama. Ok, nismo svi isti.

Venčanje u crkvi. Trajalo je, bez preterivanja, sat i po vremena. Molitva jedna, molitva sedma, osoblje crkve koje ide od gosta do gosta tražeći donacije, svakog sveca moraju da pomenu, zaista se odužilo. Narod vidim da većinom zna reči koje sveštenik izgovara (?!) , no na kraju ceremonije ipak prevrće očima jer je trajala predugo. Ispred crkve se mezi i čestita mladencima. Meze ispred crkve je uglavnom za one goste koji su pozvani samo u crkvu. Ne pitajte me koja je logika u pitanju, valjda ako mi nisi baš bitan ne želim da plaćam mesto u restoranu za tebe, ali eto pozivam te u crkvu iako tamo i bilo ko sa ulice može da dođe bez pozivnice. Nisam baš uhvatila poentu, pod pretpostavkom da je uopšte ima. Gosti koji su pozvani i u restoran cupkaju, jedva čekaju da se krene da bi se, brate, jelo k’o svet. Ipak su radi o Italijanima, narodu čija je kuhinja bez premca, i čija se očekivanja od slavlja definišu u skladu sa tim.

Restoran je bio zaista na nivou. Ovde su svadbe manje, ako pozovete 180 ljudi to se već smatra ciganijom, no tako mali broj ljudi vam omogućava da događaje organizujete na ozbiljno lepim mestima, poput hotela među vinogradima, koji ima sopstveni podrum vina i prelep pogled na brda Pijemonta čija zelena boja jednostavno ostavlja bez daha. Upravo na ovakvom mestu, na sat vremena od grada, odvila se svadba na kojoj sam bila pre neki dan. Veoma lepo i sofisticirano. Ovo mesto lagano je moglo poneti epitet jednog od mesta iz mojih snova, no Italijani su na te lepote već navikli, ipak im je čitava zemlja takva, te ako hrana ne valja, to je sve dobro ali nije odlično.

Pa gde ste videli našu svadbu uređenu ovako? 🙂

 

Prvi hladan tuš za goste. Ne počinje se odmah sa ručkom, nego se prvo mezi. Opšti haos, pa kako sad to, ova će se svadba odužiti, neću ovde da provedem ceo dan, ako prvo služe meze znači ručak neće valjati i sto tako nekih paranoja koje meni ne bi ni pale na pamet. Pa čoveče, dvoje se venčavaju, došli smo da proslavimo, oni su organizovali kako oni to žele, moje je da budem vesela i ne preispitujem svaku sitnicu. Čekaj, zašto bih ja trebala da budem vesela? Pa ovde ne deluje da se iko veseli.

Pogled iz dvorišta restorana.

 

Meze je, ako mene pitate, bilo baš kul. Gomila nekih sendvičića, voće, pržene lignje i riba, salame i sirevi iz podruma hotela, pa ja ne znam šta bi čovek više hteo? No, ako pitate nekog iole sofisticiranijeg gosta, to je sve bilo vrlo lošeg kvaliteta, vino nikakvo, sve je to odmrzavano, ova zakuska uopšte ne vredi slatke rakije koju smo dali. Ja se opet pitam, pa čekaj ovde se ljudi venčavaju, zašto je sad bitno kakva je hrana, bitno je da je ima i da ne ostaneš gladan, sve ostalo je u drugom planu, zar ne? E pa to samo u Srbiji važi, jer mi odlazimo na svadbe s idejom da se proveselimo i konkretno zalijemo lepe događaje. U Italiji, lepi događaji direktno moraju da impliciraju dobro posluženje.

Usledio je potom kasni ručak. Počeo je tek oko 16h, a to je kada je narod već očekivao da se ide kući. Svi, dakle, smoreni, zašto je domaćinima uopšte palo na pamet da ovoliko oduže, ode im ceo dan na ovo i slične žalopojke. Ručak, po mom mišljenju, dosta bogat. Dva predjela, dva prva jela, glavno jela, torta i kafa. Vina u međuvremenu koliko hoćeš, pauza između obroka ne preduga, što se mene tiče sve u redu. No, pogodićete razmišljanja ostalih: ništa tu nije bilo posebno dobro, domaćini su ovaj restoran sigurno preplatili, konobari su nesposobni, koncept dobre hrane potpuno se izgubio, a i mi smo brate negde napolju za ove pare mogli jesti mnogo bolje.

Muzika u međuvremenu? Pa, na momente se čuo neki džez, mada većinom vremena uopšte nije bilo muzike. Ja u jednom trenutku prokomentarišem kako je ovo mnogo drukčije nego u Srbiji, kako kod nas niko ne svira džez na svadbi i tu me jedna gospođa prekine i kaže „Ne, ne, ovo je baš čudno da sviraju džez, uglavnom je muzika drugačija, tipa klasična“. Ok, razumem. To jest, ne razumem.

I tako drugari. Veče se završilo 15 minuta posle poslednjeg posluženog jela, bez igre i veselja, bez slikanja sa svatovima, bez ruzmarina, i bez bilo čega zbog čega se vama sviđa da budete gosti u svadbi. Imala sam utisak, a to mi je posle potvrđeno, da ovde narod na svadbu dolazi samo, jedino i isključivo da jede. Nema nijednog tračka sreće i zadovoljstva, kao da svakog nimalo ne interesuje što se neko ženi ili udaje.

Ljudi se otuđuju brzinom svetlosti. Od istoka prema zapadu, kao što možete primetiti, sve je gore. Ipak, mi i dalje važimo za istok, i iako će moj tata tvrditi da „Danas svadbe nisu što su nekad bile“, odgovorno tvrdim da će se većina čitalaca ovog teksta uglavnom šokirati zapadnjačkim načinom slavlja. Ja sam ostala negativno iznenađena, i, po ko zna koji put, zahvalna što potičem odakle potičem, jer je tamo ipak ostalo malo ljudskosti i poštovanja prema bližnjem.

Do sledećeg čitanja, šaljem vam veliki pozdrav.

Aleksandra

Podeli:

1 komentar na post "Na nesrpskoj svadbi"

Obaveštavaj me o
avatar
Sortiranje komentara:   prvo najnoviji | prvo najstariji | sa najviše glasova
trackback

[…] se sećate mog posta Na nesrpskoj svadbi od pre par nedelja, znate da sam ostala prilično iznenađena načinom na koji ljudi organizuju […]

wpDiscuz

Kategorije

Kontakt

Zahvaljujem Vam se na čitanju i komentarisanju mojih postova. :)

Ne zaboravite da me pratite na Fejsbuku i Instagramu, a ako želite da budete obavešteni mejlom svaki put kada izade novi post, upišite se na mejling listu.

Ukoliko imate bilo kakvo pitanje ili sugestiju, slobodno mi pišite!

Imajte lep dan,
Aleksandra