Top

4. June 2017.

O gradu koji nikada nisam zavolela

Zdravo svima!

Uglavnom kada se objavljuju postovi o geografskim pojmovima, znači da ili smo mesta o kojima pišemo posetili pa su nam se svidela ili nas pak za njih vežu lepe uspomene. Ja danas krećem drugom putanjom. Grad o kome pišem nisam posetila već u njemu živim, nije mi se svideo ranije i ne sviđa mi se ni dan danas, a uspomena lepih imam itekako ali me to ne navodi da sa strašću pričam o ovom mestu. Radi se, kao što ste ukoliko me poznajete već shvatili, o Milanu.

Duomo – simbol Milana

 

Sećam se kako sam bila ushićena kada sam trebala da se preselim ovamo. Mislila sam, ej čoveče, grad mode, Intera i Milana, istorija na sve strane, pica, Fashion week, espresso, sreći nikad kraja. Još tada me je jedan prijatelj Italijan ubeđivao da ne gajim suviše iluzija, obzirom da se radi samo o jednom privrednom centru koji ne odmiče dalje od činjenice da je samo privredni centar. Nisam mu verovala, mislila sam Milano je ipak Milano, a činjenica da živim u Milanu zvučala mi je super. Vremenom sam shvatila da je čovek bio u pravu.

Milano je sve samo ne prava Italija. Zapravo, radi se o gradu u koji se sjatilo pola Italije iz razloga što je to praktično jedini „živ“ grad u kome nije nemoguće pronaći posao. Osim te pola Italije, sjatilo se još i koliko hoćeš emigranata, jer je pre par desetina godina Italija stajala mnogo bolje na svetskoj sceni i bila generalno povoljno mesto za život. Preostala manjina su rođeni Milanezi, sa svojim tipičnim milanskim akcentom, koji ćete u samom gradu sigurno čuti manje često od južnjačkog. Dobra stvar ovog internacionalnog okruženja je činjenica da se barem engleski koliko toliko govori, što u preostalom delu Italije nije slučaj. Loša stvar je to što u ovaj grad niko nije doneo dušu. Južnjaci su je ostavili na moru, ostali Italijani u tanjiru tipičnog jela svoje regije, stranci svakako u inostranstvu, a meni u glavi zvone zvona krava u Bosni (koje nikad nisam bila veliki ljubitelj sve dok nisam počela da živim u dijaspori, ali o uticaju života o inostrantvu na sveukupno duševno stanje pisaću drugom prilikom). Zato je ovaj grad prazan čim se stvori bilo kakav produžen vikend tokom godine, a leti čak i bilo kojim običnim vikendom.

Milano je sav u asfaltu. Posle četiri godine života u Novom Sadu (a važi i za većinu srpskih gradova), navikla sam se na činjenicu da postoji kej koji je tako savršen za večernje šetnje, blejanje tokom dana i šta sve ne. Ovde ga, nažalost, nema. Istina, postoje neke rečice na periferiji Milana, u samom gradu postoji omanji sistem kanala, ali ti kanali nisu u centru grada, i nisu reke nego su kanali (uz sve negativne posledice koje uloga kanala nosi). Ulice su uske i praktično uvek otvorene za saobraćaj. Osim trga Duomo koji se nalazi u samom centru, drugih velikih trgova nema. Dakle, mesta za klasičnu šetnju bez gužve turista i milion ljudi koji su se sjatili u jedan kvadratni metar manje-više ne postoje.

Osim zaista fenomenalne katedrale Duomo koji se nalazi u samom centru grada i uskog centra koji se obiđe u maksimalno sat i po vremena, Milano nema značajnih turističkih atrakcija. Jasno, kada u njemu živite, interesantne stvari (za kojima turisti ne lude) se pronađu, no kada ostajete više od jednog dana kod svog domaćina u Milanu, primetite da vas on već drugog dana boravka vodi na jezera ili u bilo koji drugi grad koji nije Milano.

Milano je užasno skup u odnosu na druga mesta u Italiji. Primaran razlog za to su turisti i život na generalno boljoj nozi nego u ostatku zemlje, obzirom da, kao što sam već objasnila, ljudi ovde dolaze da rade. S druge strane, malo je stvari koje su zaista tipične za ovaj grad. Kada ovo kažem mislim prvenstveno na hranu. Ukoliko niste naročito upućeni, svaka italijanska regija, pa čak i samo gradovi, imaju svoja tipična jela po kojima su poznati. Pica je na primer originalno iz Napulja, pancerote su iz Pulje, bolonjeze je (pogodićete) iz Bolonje, fokača je iz Ligurije. I iako su ta jela raširena po čitavoj Italiji i čitavom svetu, zna se odakle ona potiču. E pa iz Milana dolazi bečka šnicla. Kako to, pitaćete se? Lako, radi se o praktično istoj šnicli kao što je bečka, jedino što eto, oni je zovu kotoleta milaneze. To vam dovoljno govori o bogatstvu milanske kuhinje.

Istina, grad je pun restorana sa italijanskim specijalitetima, no sve je tu da zadovolji turiste, strance koji u Milanu žive i Italijane koji u Milanu rade. Ipak, napolitanska pica u centru Milana košta duplo više nego ista ta pica u Napulju, a plus joj će se ukus i oblik samo ukoliko imate sreće približiti onom autentičnom.

Milano je modni brend, no pitanje je da li znate šta to zaista znači? To znači da u centru grada postoje prodavnice gde da bih kupila jedan artikal moram da radim godinu dana, a sve i da sam toliko luda da tih godinu dana ne jedem, obezbeđenje me neće pustiti unutra. Plus što to što košta moju godišnju platu nije nosivo nigde sem na crveni tepih, ako i to.  Takođe, u Nedelju Mode ne trebate polagati suviše nade – revije se dešavaju u zatvorenom prostoru u koji se ulazi sa ulaznicom, a ulaznice se daju onima koji će brendove ili reklamirati ili kupovati. Jedina stvar koja postoji za „raju“ jeste takozvani Vogue Fashion Night Out – praktično, odabere se jedno veče uoči Nedelje Mode i butici ostaju otvoreni do kasno, daju promocije i dele šampanjac. Jasno, gužva je tolika da stvarima na možete prići, a šampanjac se deli „odabranima“. Opšti utisak ove večeri je taj da sam jednom bila i ne planiram više nikad.

Iako sam se, kao što vidite, naširoko raspisala o negativnim stranama ovog grada, red je da ukratko pomenem i pozitivne strane Milana iako one ne zapadaju pod naslov teksta. Jasno, obzirom da se radi o vrlo bitnom evropskom gradu, Milano obiluje sajmovima (kakav je bio Expo 2015) i uopšte raznim kulturnim događajima, najčešće iz oblasti arhitekture, slikarstva idizajna. Koliko su ovi događaji zaista interesantni, ne mogu mnogo da sudim jer pomenutim oblastima ne pripadam, no može se reći da za radoznale uvek može da se nađe ponešto. Takođe, Milano je geografski veoma dobro pozicioniran te su jezera Komo, Garda, Lago Mađore vrlo blizu, a na par sati vožnje nalaze se i more i planina, tako da je vikendom vrlo lako pobeći sa gradskog asfalta. Takođe, ovde se nalaze vodeći italijanski a i neki od najznačajnijih evropskih univerziteta, a obzirom da grad ima čak tri obližnja aerodroma, odlično je povezan sa ostatkom sveta i kao takav predstavlja jednu vrlo internacionalnu sredinu.

Za kraj, želim da napomenem da ideja ovog posta nikako nije bila da vas odgovorim od posete Milanu. Štaviše, u Italiju sigurno treba da dođete jer se ovde zaista radi o jednom prebogatom kulturnom, istorijskom i prirodnom nasleđu, jedino što po mom mišljenju Milano treba da vam bude poslednji na listi prioriteta, obzirom da pomenutima obiluje mnogo manje nego ostali italijanski gradovi. Bilo kako bilo, za slučaj da ipak odlučite da posetite ovaj grad, ostavljam vam nekoliko slika sa nabitnijim turističkim atrakcijama.

Prijatan dan,

Aleksandra

Podeli:

2 komentara na post "O gradu koji nikada nisam zavolela"

Obaveštavaj me o
avatar
Sortiranje komentara:   prvo najnoviji | prvo najstariji | sa najviše glasova
Marina
Gost
Marina

Koleginica je prije par godina otišla na studije u Milano. Kada sam je ushićeno pitala kakav je grad, kakvi su utisci, rekla mi je “iskreno, ništa specijalno, centar grada koji viđaš na fotografijama, a ostalo industrija i to je to”…vidim da nije jedina 😀

wpDiscuz

Kategorije

Kontakt

Zahvaljujem Vam se na čitanju i komentarisanju mojih postova. :)

Ne zaboravite da me pratite na Fejsbuku i Instagramu, a ako želite da budete obavešteni mejlom svaki put kada izade novi post, upišite se na mejling listu.

Ukoliko imate bilo kakvo pitanje ili sugestiju, slobodno mi pišite!

Imajte lep dan,
Aleksandra