Top

9. April 2017.

Svako je predsednik sopstvene države

Zdravo svima! Da li ste se setili da se umijete cvećem ovog jutra?

Prošle nedelje post je izostao. Nisam bila kod kuće tokom vikenda, a radna nedelja koja mu je prethodila nije mi dozvolila da išta napišem, tako da sam sama sebi definisala izostanak posta kao „predizbornu tišinu“. Ipak, iako nisam bila u standardnom okruženju tog 2. aprila, pažljivo sam pratila statistiku predsedničkih izbora, a obzirom da sam veliki ljubitelj društvenih mreža, i komentare mojih fb prijatelja na zbivanja tokom tog dana, a i tokom predstojećh nekoliko dana. Otuda danas par reči o izborima. Kažem par, jer više od toga ne zaslužuju.

Generalno, smatram da su izbori precenjeni. Iako, naravno, stojim iza toga da na glasanje apsolutno treba izaći ma koliko nemali volje za politička prenemaganja niti nade da će baš vaš glas nešto da promeni, mislim da su očekivanja koja imamo svaki put kada se nešto bira mnogo viša nego što realnost može da iznedri. Deluje mi (a o tome pričam iz sopstvene perspektive) da ljudi otprilike razmišljaju ovako:  „Evo danas će da se izglasa nova vlast, pa će od sutra sve da se promeni iz korena i da nam bude bolje“. Uzrokovane zrnom nade što je preostala posle silnih godina lošeg života, ovakve misli su prirodne, no mislim da su one suviše daleko od onog što zaista može da se uradi.

Naša je zemlja istorijski u problemima. U poslednjih par desetina godina, imali smo ratove, svađe, gubljenja teritorije, propadanje društvenih sistema, propadanje fabrika, korupciju u svim slojevima svega što još stoji na nogama i šta sve već ne. Van svega toga, mi Srbi imamo i interesantan mentalni sklop: mnogo smo pametni i svi znamo šta je rešenje za naše nedaće, ali smo i „pljuvači“ po prirodi pa sve i da nam se ponudi baš to naše rešenje nama iz nekog razloga ipak neće valjati. Nikome od nas glasača nije tačno jasno kako nam funkcioniše državni aparat, a svako od nas misli da baš on zna najbolje kako bi se sve moglo rešiti. Pa nije da čovek mora biti veliki genije pa da shvati da para nema ni od korova te da treba naći načine da se iste sliju u državu, no, drugari, genije treba biti da bi se shvatilo kako, a da ne spominjem da svaka nova vlast u Srbiji, bila nova ili stara, ne kreće od nule nego od apsolutne nule tako da se ne treba mnogo ložiti na priče da će od sutra biti bolje, jer neće pošto to realno nije moguće.

Jedina stvar koja može da bude bolja već od sutra smo mi sami. Strašno je svoje nade, očekivanja i veru u uspeh vezivati za vlast u zemlji u kojoj živimo jer to je, iako bitan,  samo jedan spoljašnji faktor koji na ono što se zbiva u nama samima ne mora da utiče.

Vlast ne može da nam oduzme obrazovanje. Jeste, škole i fakulteti su nam ovakvi ili onakvi, ali ako smo već dovoljno inteligentni da smo to uspeli da shvatimo, onda smo valjda i da umemo stvar u svoje ruke i probamo više i sami da učimo, ako za tim uviđamo potrebu. Vlast ti neće oduzeti biblioteku ako već nemaš pare za internet, a ako imaš pare za internet, onda imaš milion načina za usavršavanje u oblastima koje ti se dopadaju ili koje smatraš profitabilnim.

Vlast ne može da ti oduzme zdravlje, ono pripada samo tebi. Da, zdravstveni sistem je loš, ali tu dolazimo kad je isto već narušeno. Ako ste se probudili i nemate tegobe, vi ste već srećniji od mnogo ljudi na ovom svetu. Ovo jeste kliše, no zdravlje je možda jedina stvar koja je zaista ali zaista bitna. Vaše je da čuvate sopstveno fizičko i mentalno zdravlje, Vučić je tu bez ikakvih snaga. 😀  Kontrolišite stanje svog organizma jednom godišnje, nađite mesta gde se to može uraditi sa manje para ako ih već nemate, svesno zakažite 6 meseci unapred ako već treba da se zakazuje. Osvrnite se na prirodu koja je besplatan i neograničen resurs: parkovi za šetnju ili trčanje su besplatni, sjaj sunca i zelenilo trave vam niko ne može oduzeti, izađite napolje i udahnite svež vazduh!

Sreća se nalazi u priordi

 

Vlast ne može da ti donese svest o sopstvenim mogućnostima. Uvek sam smatrala da su ljudi koji su uspeli da shvate „dokle mogu da dobace“ i to na pravi način primenili najsrećniji ljudi na svetu (kao banalan primer mi uvek pada na pamet kafe kuvarica iz moje firme koja uvek dočekuje sa osmehom nas visoko školovane i istresirane radnike koji ničim nismo zadovoljni jer mislimo da uvek može bolje, a ona je tako srećna sa ono malo što ima i baš je briga što može bolje kad je ona ovako mirna i srećna). Sedi sa sobom i razmisli o svojim ciljevima, šta su stvari koje treba da popraviš da bi bio zadovoljniji i kreni da deluješ. Ako misliš da je tvoj domet i sreća u tome da konobarišeš u nekom kafiću onda pronađi mesto koje ti odgovara, ako misliš da si rođen za direktora a eto sistem je truo i ne dozvoljava ti da to postaneš, a ti kreni da radiš prvo za 20 hiljada a u međuvremenu traži načine da postaneš to što želiš. Ako misliš da je sistem truo u bilo kom slučaju onda nađi način da iz njega izađeš, ne sedi nad njim i ne oplakuj ga, jer sistem ima svo vreme ovog sveta a tvoje prolazi. Nemoj da buljiš u tv misleći kako je sve teško i kako nikada ništa nećeš postići jer možeš postići sve što želiš ukoliko za to imaš pravi plan, a pravi plan se niti kuje niti ostvaruje ispred televizora. Izađi i kreni nešto da radiš, ne tapkaj umestu jer to je jedino što te može ubiti.

Vlast ne može da ti donese porodicu, prijatelje, ljubav. To je ono što imaš i stičeš sam. Sve uspomene koje nosiš sa sobom kao i verovatno 80% stvari koje te čine srećnim u životu vezane su za ljude i situacije a ne za tamo nekog predsednika ili premijera. Da li se ja sećam ko je bio predsednik Vlade te godine kad nam je ćale kao malima svakog meseca davao platu od 50 dinara jer smo na svaka dva sata išli u kiosk koji je držao da vidimo da li fali nešto od robe, kad smo ja i moja najbolja drugarica imale modre noge od glupog kliska na  ekskurziji na Kopaoniku (kakva zabava za sirotinju! 😀 ), kad sam lumpovala do 5 ujutru na Zakintosu, ili kad sam prošetala na Keju sa tamo nekim dečkom koji mi se u tom momentu sviđao? Naravno da ne, jer koga je tada bolelo uvo za vlast?

Što se osnivanja porodice tiče, imala sam prilike da čujem izvanredno besmislene izjave ljudi mojih godina kako eto ne žele da imaju decu ukoliko ne mogu da im pruže normalan život. Pa čekaj, da li to znači da treba sebe da lišiš sreće da imaš dete (uz pretpostavku da je to tvoja sreća) jer eto zemlja je propala i normalnog posla nema? Izađi iz zemlje ako ti se ne dopada, radi 2 bezveze posla da bi zaradio kao za jedan normalan, idi i deluj umesto što po sav dan protestuješ zbog vlasti za koju ne znaš ni da li je možda već na dobrom putu da nešto postigne, jer si ti bio za „one druge“ za koje ne znaš da navedeš 10 dobrih strana ali su ti dobri jer su opozicija. Iskulirajte od političkih ideja, ljudi! Malo je vizionara koji menjaju svet a verovatnoća da ste to baš vi je još manja, zato se posvetite onome što ima smisla, a ima smisla da ostvarite sebe i svoju porodicu, nezavisno od toga ko je na vlasti.

Na kraju svega, vlast ne može da ti oduzme ovaj momenat u kome živiš. Živi ga zato punim plućima, ne razmišljaj previše o onome što je bilo juče,  ne prevrći dijaloge iz prošlosti po milioniti put, ne oplakuj one koji su iskoračili iz tvog života jer im tu verovatno i nije bilo mesto. Ne misli puno ni na ono što će biti sutra. Imaj ciljeve, ali ne daj da ti sutra definiše danas, jer danas je ono što sigurno poseduješ a sutra će se desiti ili neće.

Sa ovom mišlju vas ostavljam da imate lepo nedeljno popodne. Zar nije, uostalom, divota što se ono dešava svakih sedam dana?

Do sledećeg posta,

Aleksandra

Podeli:

Comments are closed.

Kategorije

Kontakt

Zahvaljujem Vam se na čitanju i komentarisanju mojih postova. :)

Ne zaboravite da me pratite na Fejsbuku i Instagramu, a ako želite da budete obavešteni mejlom svaki put kada izade novi post, upišite se na mejling listu.

Ukoliko imate bilo kakvo pitanje ili sugestiju, slobodno mi pišite!

Imajte lep dan,
Aleksandra



[recaptcha class:recaptcha size:compact]