Top

10. September 2017.

Tri stvari koje sam naučila do 27. godine

Dobar dan!

Poslednjih nedelja, kao posledica putovanja na kojima sam bila ovog leta, na blogu ste imali priliku da čitate dosta putopisa. Kako ne stižem da pišem više od jednog teksta nedeljno, to je značilo da su ostale teme donekle pale u drugi plan. Danas odlučujem da stvari pokušam da dovedem u ravnotežu, pišući ovaj veoma ličan tekst.

Jedna od mojih večno omiljenih tema i uopšte načina izražavanja jesu narodne izreke. Oduvek sam bila veliki ljubitelj istih i od kad sam u Italiji vrlo često ljudima koji me okružuju pokušavam da neke naše izraze prevedem na italijanski. Ponekad se desi da mi oni kažu da i u njihovom jeziku postoji nešto slično, ali dešava se i da ne, pa onda umiru od smeha. Vezano za to, danas želim da navedem neke od misli i izreka u čiju sam se istinu uverila kroz različite periode u toku ovih mojih 27 godina.

“Poštuj i bićeš poštovan.”

Jedna od stvari koje sam najviše mrzela u toku svojih školskih dana bili su časovi fizičkog vaspitanja. Razlog tome je što sam daleko smotanija od proseka i večito sam bila nesposobna da uradim bilo šta što se od mene očekivalo. S obzirom na to da su mi druge nauke išle bolje nego drugima, disbalans je bio ogroman, a meni nikako nije prijalo da svi vide kako ja nešto ne znam ili ne mogu da uradim. U toku osnovne škole na fizičkom se, srećom, nije radilo mnogo. U srednjoj školi situacija je bila drukčija – svake godine prelazili su se svi mogući sportovi – od košarke i odbojke, preko atletike, gimnastike, grede, trčanja – i ništa, ama baš ništa nije bilo jednostavno. Jasno, iz godine u godinu očekivanja su bila sve viša. U četvrtoj godini zahtevala se, na primer, zvezda na gredi, a ja sam i dalje vežbala da samo stojim na gredi a da me niko ne pridržava. Možete onda misliti koliko sam bila loša.

Nikada nisam imala utisak da me je nastavnica volela, a i zašto bi kad je na svakom času morala muku da muči sa mnom i mojim strahovima. Ipak, činjenično stanje je bilo da sam ja, iako sa knedlom u želucu već dan pre časa fizičkog, na iste redovno išla, donosila opremu i pokušavala kako – tako da radim ono što se zahtevalo. Sve je to tako trajalo do kraja srednje škole kada sam jednom prilikom ostala nasamo sa istom tom nastavnicom. Rekla mi je tada nešto čega nisam bila svesna – da sam bila među retkima kojima je davala peticu za prosek na kraju godine i da je to radila isključivo zato što sam dolazila na njene časove. Objasnila mi je kako je najveći broj ljudi mojih fizičkih (ne)sposobnosti bežao sa fizičkog ili smišljao bolesti zbog kojih bi od istog bio oslobođen, a ja sam bila redovna i trudila se da radim koliko mogu. Onima koji su više bili odsutni nego prisutni, ocena je ostajala je onakva kakvu su zaslužili, dok je moja uvek bila najviša moguća.

Očigledno, moje poštovanje njenog rada proizvodilo je efekat, iako ja godinama toga nisam bila zaista svesna.

“Kako seješ tako ćeš požnjeti”

Priča koju ću vam ispričati verovatno je jedna od najneverovatnijih koje su mi se ikad desile. Naučila sam tada, osim ove podebljane rečenice, da život zaista može da se promeni u veoma malo vremena.

Desilo se to u leto 2015.godine. Da vas uvedem malo u priču, reći ću vam da sam se u septembru 2014.godine odselila u Italiju na master studije za koje sam imala polovičnu stipendiju. Za tu drugu polovinu pokušavala sam da grebem na sve načine. Konkurisala sam za milion stipendija koje nisam uspevala da dobijem iz najbanalnijih razloga, nisam išla na predavanja da bih radila kao bebisiterka jer je to tada bio jedini način da zaradim, nisam izlazila pošto je koštalo previše i uopšte, nisam radila ništa što je izlazilo iz okvira onog malo što sam uspevala da zaradim, a bilo je baš malo. Taj period trajao je oko 10 meseci. Ocene na faksu su mi bile dobre, pripremala sam se da polažem nivo C1 italijanskog jezika, ali je moje psihološko stanje bivalo iz dana u dan sve gore. Odlučila sam, na kraju, u proleće 2015. da krenem da tražim neku ozbiljnu praksu, iako je to značilo da ukoliko me neko primi, na predavanja više uopšte neću ići.

Gle čuda, ni traženje prakse nije bilo lako. Meseci su prolazili, ja slala prijave, ali sve se završavalo tako što mi se posle grupnih intervjua nijedna firma nije javljala. Konkursa za stipendiju više praktično nije bilo – osim jednog koji je tražio dosta laganu dokumentaciju,a koju sam poslala radi reda, svesna da čak i ako mi tu stipendiju dodele, ona neće moći da ide paralelno s onom koju sam već dobijala od faksa. Sve u svemu, situacija je u junu 2015.godine delovala kao opšti potop.

Sredinom jula ispiti su se završili. Svi, ali bukvalno svi moji prijatelji, otišli su kućama, a ja sam odlučila da ostanem još koju nedelju, ne bi li se dogodilo nešto što će mi promeniti život od septembra. Prvog mog “samačkog” dana dobila sam potvrdu da mi je stipendija odobrena. Radilo se o dosta velikoj nepovratnoj cifri, međutim, kao što sam ranije rekla, ova se stipendija kosila sa onom koju sam već dobijala od faksa, a koja je, iako nedovoljna za sve moje troškove, i dalje bila za nijansu bolja. Ne znajući šta da radim, uputila sam se u međunarodnu kancelariju mog univerziteta kako bih videla da li išta može da se uradi. Posle pola sata pridikovanja kako nije praksa da se studentima dodele obe stipendije i kad sam bila već pomirena sa tim da pozitivnog ishoda neće biti, gospođa koja je tamo radila odlučila je da pogleda moje ocene kako bi donela konačnu odluku o tome šta raditi sa mojim slučajem.  Ovo je bio momenat koji me je spasao – zbog dobrog proseka koji sam imala napravili su ustupak.

Dan, dva posle ovog događaja pozvana sam od strane jedne firme koja mi je zakazala intervju 31.jula. Ovo mi je bilo baš kasno – želela sam da idem kući i vidim svoje, a plus mi je stipendija već bila odobrena i ta firma mi nije bila naročito interesantna. Ipak, na kraju sam odlučila da ostanem i vidim šta će da se desi. Intervju je bio zakazan za 9 ujutru, a moj autobus za Srbiju kretao je u 4 popodne. Nekoliko dana pre tog famoznog 31.jula, dok sam šetala gladom u kome je tada bilo oko 45 stepeni, pozvao me je nepoznat broj – bila je to druga firma na čijem sam grupnom intervjuu bila 2 meseca ranije i za koju sam svim srcem želela da me pozove u sledeći krug. Kako su obećali da će zvati posle 10 dana, a to nisu uradili u sledeća 2 meseca, nisam imala nikakva očekivanja. Ipak, zakazali su mi intervju za 30.jul. Bilo mi je neverovatno kako se sve to desilo dok sam ja iščekivala jednu potpuno drugu stvar.

Na razgovoru 30.jula sve je prošlo bolje nego što sam očekivala. Jasno, to što sam ja imala pozitivan utisak nije moralo da znači ništa. Vratila sam se kući, počela da pakujem kofer za Srbiju i obavljam poslednje pripreme za intervju koji je trebao da usledi sutradan – ipak je, na kraju krajeva, to bio onaj zbog kog sam ostala duže sama u Milanu. Jutro posle, dok sam išla prema kompaniji u kojoj sam trebala da imam razgovor, ponovo me je pozvao onaj isti nepoznat broj od ranije. Bila je to firma od prethodnog dana – poželeli su mi srećan put u Srbiju i rekli da od septembra postajem njihov stažista.

U poslednjih 10 dana, dakle, desilo se sve ono za šta sam se (naizgled bezuspešno) trudila mesecima. Ovo iskustvo nikada neću zaboraviti – naučilo me je da se trud kad tad isplati i da su čuda zaista moguća. Inače, i dan danas radim u toj istoj firmi – pre 3 dana proslavila sam 2 godine od kada sam tamo. 🙂

“Ako ti nije podrška, nije ti ni ljubav.”

Ovo je nešto što, rekla bih, važi za najrazličitije oblike ljudskih odnosa, ali danas planiram da se osvrnem na onaj između partnera. Ne želim ovim da vam kažem šta treba da radite da biste pronašli idealnog partnera (jer ko sam ja da vam to govorim, a pritom, ko tačno može da tvrdi da sam ga ja našla?) ali želim da kažem da sam vremenom malo razbistrila sliku o tome šta bi on trebao da ima.

Pre nekih 10 godina imala sam jednog momka koji je tvrdio da je bolje da ne stavljam naočare za vid jer s njima nisam lepa. Tad mi je to zvučalo prilično glupo (veza je okončana par nedelja kasnije), a sad mi zvuči kao jedna od najbanalnijih stvari koje je ikada iko mogao da pomisli, a kamoli izgovori. Uzdam se da se u ovome slažete sa mnom, uz pretpostavku da imate 16+ godina.

Razmišljajući o tome sa značajne vremenske distance, shvatam da problem zapravo nije bio u tom liku. Jednostavno, on je bio jedan od onih čije se ponašanje stoprocentno poklapalo sa onim što je zaista bio (kreten) i samim tim je bilo lako shvatiti da ta priča nije za mene. Pravi problem nastaje kad vam se dopadnu likovi koji ovakve besmislene rečenice ne izgovaraju, a ipak vezano za vas nemaju značajne planove. Koji je način da primetite da se radi o jednom baš takvom?

Razmislite o tome kako se ponaša kad ste tužni ili nervozni. Ako vas zapitkuje šta se dešava i pokuša da vas zasmeje, vaš partner je sasvim u redu. Ako ne obraća pažnju i prepušta vas sebi samima, ništa od njega. Razmislite, potom, kako se ponaša kada imate nove ideje? Ako pokušava da ih razume i da vam savet ili mišljenje, dobar je. Ako ne reaguje ili još gore, misli da je to glupost bez da se imalo potrudi da razmisli, taj je za bežati. Upravo kako rečenica gore kaže – ukoliko nije u stanju da te podrži, on nije u stanju ni da stoji uz tebe.

Na kraju svega, što malo izlazi iz okvira gornje misli, a čemu me je žensko iskustvo naučilo, jeste da muškarac koji uspeva da mirno i nezainteresovano leži pored svoje žene, a pritom nisu već dobar broj godina u braku, nije zaljubljen muškarac. Možeš ti, dakle, da budeš luda za njim do mile volje, može i on prividno da bude ok i čak i da ispuni dva uslova od gore, ali ako u ovom trećem smislu nešto ne štima, mislim da je kompletna priča za bataliti. Ili, kako bi to Severina rekla: “Ti nisi tol’ko loš, al’ loš si za mene”.

Srećna sam zbog onih koji se nikad nisu našli u ovakvoj situaciji.

Do sledećeg čitanja,

Aleksandra

Podeli:

Budite prvi u diskusiji!

Obaveštavaj me o
avatar
wpDiscuz

Kategorije

Kontakt

Zahvaljujem Vam se na čitanju i komentarisanju mojih postova. :)

Ne zaboravite da me pratite na Fejsbuku i Instagramu, a ako želite da budete obavešteni mejlom svaki put kada izade novi post, upišite se na mejling listu.

Ukoliko imate bilo kakvo pitanje ili sugestiju, slobodno mi pišite!

Imajte lep dan,
Aleksandra