Top

11. March 2018.

Zašto niko od nas ne zna šta želi da radi u budućnosti?


Pre par dana našla sam se na jednom kursu zajedno sa nekolicinom ljudi mojih godina.. Uzrasta, dakle, između 25 i 30 leta. Predavanje je bilo organizovano od strane firme u kojoj radim, svi već zaposleni po godinu, dve, najviše tri. U jednom momentu nam predavač, čovek srednjih godina, umesto standardnog davljenja bezbrojnim slajdovima upućuje vrlo uznemiravajuće pitanje: „Ko ste vi, čime se bavite trenutno i čime želite da se bavite kad porastete?“ Imali smo pred sobom oko sat vremena, a on je želeo da svako od nas odgovor da ponaosob.

Mislim da se dok sam čekala svoj red da odgovorim moj mozak ponašao kao mašinica za mlevenje. Ko sam ja – pa, mogu da kažem ime, prezime i odakle sam. Ili je dovoljno samo ime, ljudi se ovde već nakon toga zbune, pa nešto posle i ne pitaju previše. Čime se bavim – pa dobro, to je lako, ja sam Pricing Specialist, ali u stvari sam analitičar podataka, reći ću kako nam cene stoje u odnosu na konkurenciju, to je smaračina, neće me, dakle, puno dalje daviti. Čime želim da se bavim kad porastem??? Čoveče, kakvo je ovo pitanje – šta treba da mu kažem, da želim da postanem TV voditelj? Ili novinar, ili bloger? A blejim ovde i prodajem gume. A studirala sam bog zna šta što s tim nema ni otprilike veze? A imam skoro 30 godina i treba još malo da rađam decu, valjda sam već trebala da smislim šta ću sa sobom? Uh, daj, reći ću da ne znam šta želim, ali da mi se moj sadašnji posao sviđa. Što je i istina, kad se oduzme da sa šefom i nisam nešto, plata može da bude veća, da se radi može manje i potajno se nadam da će jednog dana da otvore kancelariju u Novom Sadu i pošalju me tamo, uz, jelte, inostranu platu.

Progutao je priču, bogu hvala, izvukoh se na šarm. ‘Ajde baš da čujem šta će drugi da kažu, neko će,nadam se, da zna odgovor bolje od mene!

Grdno se varam. Ako se isključe odgovori tipa „Želim da postanem generalni direktor, he, he“, „Želim da napredujem ali nisam siguran da li u ovoj firmi ili negde drugo“, može da se kaže da se u 30 odgovora nije našao jedan konkretan. Zašto je tako, pitam se ja sada? Koji bi mogli biti razlozi za ovaj kolektivni muk?

Kao mali sanjali smo da postanemo kosmonauti, super star-ovi ili tajni agenti. Onda smo shvatili da za to nema konkretnih škola. Potom smo upisali bilo koji fakultet za koji se u datom momentu verovalo da će narod posle njega uspevati da se zaposli, ubeđujući sebe da je poziv koji smo odabrali baš lep, ili još bolje, da je bitno samo da imamo neku diplomu pa ćemo posle naći način da postanemo ono što smo od malena želeli. Kako su se studije završile, umesto da se koncentrišemo na sopstvene snove, skoncentrisali smo se da zaradimo za život, jer malo je onih koje roditelji mogu da izdržavaju do beskonačno. Onda smo se „skućili“ i nekoj levoj kancelariji, i iako za hleb sada imamo i posao u globalu nije loš, jasno nam je da je mnogo vremena već prošlo a da nam se prostor za manevar prilično suzio.

Niko od nas, nevezano za uzrast, ne želi da prizna da nije srećan. Niko od nas u stvari ni ne zna da li je srećan ili nesrećan – verovatno zato što vidimo samo jednu stranu, onu na kojoj smo sada, i nemamo pojma da li bi na onoj drugoj bilo bolje ili gore. Malo ko ima petlju da napusti sve ono što je mukom stekao. Zanimljivo je da se mukom stiču i stvari za koje bismo, da nas je neko pitao pre 10 godina, rekli da su totalno prizemne i da mi smatramo da ćemo postići mnogo više od toga. Da li ste se i vi kao deca pitali kako je moguće da vaši roditelji nisu postali neko i nešto, kada ovaj svet pruža tako mnogo prilika (koje ste videli na tv-u ili u časopisima)? Da li sada znate šta je odgovor na ovo pitanje? Da li smo zaista sa nepunih 30 godina već umorni i bez elana? Da li je zaista istina da niko pod milim bogom ne zna šta želi da radi u budučnosti?

S druge strane, možda su platica, kućica i ljubav koje smo stekli (ili ćemo uskoro) već sasvim dovoljne da budemo srećni. Možda je momenat u kome živimo jedini o kome treba da imamo znanje i koji treba da cenimo, a budućnost neka nosi šta nosi. Možda su „šta bi bilo kad bi bilo“ rezoni samo veštački ubačeni u naš emotivni sklop kako bi nas terali da se stalno pitamo da li smo dostigli pravo zadovoljstvo. Možda je ovo što imamo ili što ćemo tek steći, iako objektivno malo, u stvari prava mera onoga što nam zaista treba. Možda je baš super što nismo bogati, viđeni i slavni, pa bar možemo da živimo miran život bez mnogo spoljnih uticaja. Možda je sasvim normalno da nismo svi Nikola Tesla ili Van Gog ili Stiv Džobs. Možda je sasvim normalno da se snovi rasprše jer, na kraju krajeva, to je kako se snovi završavaju.

Istina je negde tamo. Ako je pronađete, zamolići vas da pokažete i meni gde je.

Pozdrav,

Aleksandra

 


Podeli:

Budite prvi u diskusiji!

Obaveštavaj me o
avatar
wpDiscuz

Kategorije

Kontakt

Zahvaljujem Vam se na čitanju i komentarisanju mojih postova. :)

Ne zaboravite da me pratite na Fejsbuku i Instagramu, a ako želite da budete obavešteni mejlom svaki put kada izade novi post, upišite se na mejling listu.

Ukoliko imate bilo kakvo pitanje ili sugestiju, slobodno mi pišite!

Imajte lep dan,
Aleksandra